Анали Правног факултета у Београду

389

Приказы

них јединица (та расподела je утврђена Y савезном уставу); 2) да се обезбеди међусобна сагласност између различитих категорија општих аката које доносе федерација и федералые јединице. На овом месту писац нарочиту пажњу поклања расправљању следећих питања: покретане уставног спора, решавање сукоба надлежности између федерације и федералних јединица и између федералних јединида међусобно и начин именованна судија судова који врше оцену уставности. И за функцију контроле уставности у федерализму карактеристични су процеси, које je један писац сликовито одредио као .домерања која доводе до апоплексије у центру и анемије у екстремитетима”. Y петнаестој глави, која носи назив Федерализам и демократией, писац je поставио себи задатак да проучи да ли се и како демократија у федерално уређеној држави, правно посматрано, остварује на посебан начин. Ово због тога што једна федерално уређена држава мора да води рачуна о два елемента који je сачињавају, тј. о вољи грађана и вољи федералних јединица, па се самим тим и примена демократског начела у федерацији условљава и његова вредыост неизбежно релативизује. Иако би, у случају да демократија Оуде искључиво схваћена као владавина већине закључак био да je федерализам антидемократски и антивећннски облик државне власти, писац истине да би такав закл>учак био неоправдан jep je, с једне стране, демократија режим који обезбеђује и право манине, а федерализам, с друге стране, као облик државне власти, претпоставља демократију као conditio sine qua nan неговог настанка и постојања. Због тога je Џон Калхун (John Calhoun) говорио о „конкурентној веђини” у федерадији, која подразумева неопходност сагласности воља две већине: већине гра Бана и већине федералних јединица. Питање односа федерализма и демократије писац прво разЈдатра на плану институционалних решења, првенствено на примеру швајцарске федерације, али како je реч о области у којој се не сме занемарити стварност и утицај бројних ванправних чинилаца на остваривање правних решена, посебна пажња посвећује се улози коју имају организоване политнчке снаге, посебно политичке партије. Y шеснаестој глави, која носи назив Употреба језика у федерацијама, расправљају се два питања. Прво, право припадника сваке нације да ce језику којим говори призна одређени Статус, и то како као средству изражавана њихове културе, тако и у оквиру управе, судства, школства и сл. Аруго, употреб'а језика као средства међусобног комуницирања појединих нација односно федералних јединица и, посебно, употреба различитих језика у раду централних органа, пре свега савезног парламнета, Последња, седамнаеста глава, која носи назив Измене федералног устава, посвећена je излагањима различитих начина измене федералног устава. Пишчев закључак јесте да природа федерације, као заједнице федералних ј единица, тражи да буде предвиђен што већи степей чврстине федералног устава. Што je већи степей чврстине федералног устава то je, с овог гледишта посматрано, у већем степену обезбеђена примена федералног начела. Али, федерални устав не би смео да буде ни претерано чврст да не би представљао сметњу за кретање друштва напред. Заклучак je да „у друштву које се оликује зрелошћу и правилним схватањем о неопходности помирена ужих и ширих интереса путем општег консенсуса, вероватно je најбоље решене имати чврст устав, који ће обезбеђивати широку примену федералног начела, па ако потреба измене тог устава буде општеприхваћена (тј. од стране већине грађана и федералних ј единица), она ће, ипак, упркос чврстини федералног устава, бита и спроведена”. Ипак, федерални устав никада не може бити толико чврст да се ниме захтева једногласносх свих федералних јединвда приликом негове измене. После ових седамнаест глава, чију смо садржину укратко изложили, следи Зак/ьучак у којем се на конпизан начин указује на природу и на будућност федерализма.