Анали Правног факултета у Београду

307

ПРИВИДНЕ ПРОТИВУРЬЧНОСТИ ОДРЕДАБА ОПШТЕГ ИМОВ. ЗАКОН.

замисли да не залази у унутрашње односе куће. Наређењем Законика да све што домаћа чељад својим радом стекну припада кући као колективу (чл. 687. ОИЗ-а) . да се особина ттосебна имовина трудом не може тећи (чл. 968), да кућанин није властан продајом или другим послом уступити свој дио у кућној заједниди, док неодијел>ен живи у њој (чл. 687. ОИЗ-а) он je поставио неке основне принципе за унутрашње устројство куће. Ове одредбе Законика које нијесу друто до кодификација обичајног права узете су као формални ослонац за оцјене да je ОИЗ конзервирао кућу и закочио друштвени развитак. Колебљивост и неуједначеност судске праксе у Црној Гори у првој половини XIX вијека, у питању има ли или не кућне заједнице, последица су опште нестабилности у породици, међусобног прожимања кућног колективизма и елемената савремене индивидуалне породице ( эт ). Што je хтроцес превазилажења куће овдје душ трајао (чак до шездесетих година овога вијека) (“) објашњење треба тражити у сиромашним, неразвијеним друштвеним условима, ниској производној основици, објективно ограниченој да би радикалним захватима брже крчила пут вишим облицима породичне организације. Одредбе ОИЗ-а о домаћој заједници, узете саме по себи, јесу правки израз тога противуречног плуралистичког својства породице. Код нормирања статуса комунгща и управе над њима Имовински законик je подлегао конзерватизму обичајног права. Свако je племе или братство субјекат заједничке својине комуна, прави имаоник „.. .за све што се тиче опште племенске заједнице ... ” (чл. 709. у вези са чл. 714). Племенским имањем управља збор или онај кога збор договорно одреди (чл. 710). Управа и уживање племенских добара бива по закону, обичају

(27) Премда фактички прекид заједнпце живота између задругара и кућне заједнице постоји више од 50 година. Велики суд у Подгорици je 1925. године нашао да кућни однос између њих и дал>е постоји (Правки зборник, Подгорица 4/1933, 170). Кућна заједница а не појединац, у пракси судова, узима се као парнична страна и нравно лице (иако je појам куће као правног лица необјашњен и још увијек je сноран). Овакво становиште изражено je и у одлуци Окружног суда у Никшићу 2 — 111 —1937— 8. од 8. VII 1937. године; „тужитељица je у своје име тужила док она такву тужбу није могла подићи јер ако има дјеце могла je подићи тужбу само кућа заступана од ње као мајке гуторице а ако нема дјеце опет je могла подићи тужбу кућа коју би она претстављала уз пратњу старател>а чл. 670. ОИЗ-а. Ово због тога што није реч како се из саме тужбе видн, о неком праву које би тужителзици лично припадало те да би била сходно чл. 689 ОИЗ-а њена особина већ се . у оваквом случају појавл>ује .. . кућа као самостални имаоник што год се тиче домаћих добара и имовине чл. 876. ОИЗ-а” (Арх. центар Никшић. CXXVI— I—I9). V пресуди Среског суда у Никшићу П. бр. 226/46. која je потврЬена одлуко.м Врховног суда Ирне Горе ГЖ бр. 61/47. као странке се трстирају кућа као гравно лице а не њихови чланови (Прав. Зборник 1/1961, 1—37). Напоредо са овим постоје бројне судске одлуке које заузимају сущютан став да кућа није правно лице и да странке у спору могу бити чланови кућне заједнице а не кућа као колектив (в. одлуке судова објавл>ене у Правном зборнику Подгорица бр. 3—6/1937, 77, 78 и бр. 5—6/1936, 32—34). Решењем Великог суда од 6. VII 1936. год. утврђено je да члан кућне заједнице кад тражи дио од заједничке имовине тужбу има управити против свих пуноправких чланова кућне заједнице а не против куће као неличног имоаоника (Правки зборник, Подгорица 3—6/1937, 77) .

(28) Тек шездесетих година овога вијека одлучно je превагнуо став да кућна заједница у Црној Гори правно не постоји (в. материјал са годишње скупштине Удружења правника Црне Горе, Правни зборник Титоград 1/1961, стр. 1—37). Иначе трагови кућне заједнице озбилшо се осјећају и дал>е, нарочито у сеоском подручју.