Анали Правног факултета у Београду

нице С 24 ), да je у кућном праву контроверзан, нејасан односно да je вјештачким форсирањем куће у ОИЗ-у везао црногорско друштво за преживјеле форме живота. Ван сумње je да су елементи колективизма били снажно присутни у црногорско] куби крајем XIX и почетком XX вијека, (у имовински фонд куће као основне економске и произвођачке ј единице улазе и комунска права која јој дају посебну снагу). Али je кућна заједница, као колектив поткопана у својој основици. Увучена у вртлог дужничко-повјерилачких односа, па била она замишљена као заштита од разарајућих последила ових односа (диоба, презадужености, јавних продаја имовине) класична кућа није могла више бити прикладна форма породите организације С 23 ). Поготову таква форма породице je неприхватл>ива у градовима који су, макар имали изглед полусељачких насеља, били средиште заката, трговине и мањих индустријских објеката, основица (иако у скромним оквирима) зеленашења, трговачког и банкаског капитала. Свјестан незадрживости процеса растакања и дробљења куће, њеног прелаза од колективне ка индивидуалној породили и тежине законодавног уређења овог проблема, Богипшћ се у ОИЗ-у ограничио на односе куће са спољним свијетом тзв. extema a „...што се тиче унутрашњих прилика и веза кућне имовине са кућном чел>ади као и те чељади меЬу се ... " оставлено je да буде изложено v посебном закону". До онда се треба владати по досадашњим обичајима ..." (чл. 687. ОИЗ-а) (“ а ). Оставио je, дакле, да се нндивидуална породица („градска фамеља”) у даљем развитку потврди у друштвеној пракси и као таква уђе у закон С 26 ). Осјећајући да je градска породица одмакла од оне на селу (старешина породице у граду није сада „први међу једнакима” већ све више постаје неограничени господар) редактор ОИЗ-а je у чл. 708. одредио да варошке куће своје домаће везе и прилике могу уредити и на другачији начин, мимо правила у Законику и владати се по другим правилима. Богишић, ипак, није као што се обично мисли, остао доследан својој основној

(24) Чиlьеннца je да je Богишић субјективно био увјерен у цјелисходност и потребу одржавања задруга. ~ .. . Мало по мало ми идемо управ ка граде кој фамељи коју осуђује сваки здрави мнслећи човјек", писао je он, поводом дискусије о Закону о насл>едству (Истор. записи, Титоград 4/1960. 725).

(25) Обично се интензитет нестајања задружних облика живота у Црној Горн цијени са гледишта нестајања бројчано јаких задруга. Међутим, проблем није у томе већ у чињеници да ли je и у којој мјери Кућа сачувала одлике колективног организма (заједннце имовине. жнвл>ења. радње и тецива). Због ситно нспарчаног, истанчаног землишгта и тјескобе, посебно због номадског сточарења ишло се за земљом и стоком и велике задруге, као масовна појава, нијесу пмале стварну основу за свој опстанак.

(25а) Масовна економска емиграција, (у Црној Гори je крајем XIX и почетком XX вијека било на раду у иностранству 1/3 од укупне радне снаге Ж. Билајић, н.д., 196), убрзала je распадање кућних заједнниа. Емигранти теку за себе, новцем који шал>у у домовину купују непокретну имовину и показују снажну наклоност ка диобама кућа чији су чланови. Y писму Мин. правде од 14. II 1898. године Р. Поповић, члан Великог суда, тражн разјашњење поводом примјене ОНЗ-а у погледу преноса власништва имовине стечене по основу купопродаје и пише то није био проблем за судове док бјеше општа беспослипа ..." али je спор настао . сад кад радници из Америке шал»у доста новаца ...” и купују имовину (АИИ и списи из БАЦ, кореспонденпа Р. Поповнћ, XVI, 9).

(20) Богишић je јавно истицао да са уређењем наследства треба сачекати 40 година док пракса уобличи наслеђе на бази индивидуалне породице (А. Мијушковнћ, В. Богишић, Правии зборник Подгорице 1/35 s—B).

306

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА