Анали Правног факултета у Београду

305

ПРИВИДНЕ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ ОДРЕДАБА ОПШТЕГ ИМОВ. ЗАКОН.

Општн имовински законик узаконио je право прече куповине у његовом последњем умирућем о&лику. Ближика или сусјед, за случај да нијесу нуђени да купе непокретну имовину од стране продавца, имају право на прекуп имовине односно на њен повраћај од купца, уз услов повратка овоме купопродајне цијене. Но, ако су нуйени а не би хтјели купити, продавац може продати имовину којему драго иноплеменику (чл. 48, стр. 2. ОИЗ-а). По чл. 15. Петровог Законика од 1798. са допунама од 1803. год. и чл. 45. Даниловог Законика од 1855. год. продавац je у таквом случају био овлашћен да имовину прода али „у своје село или племе”. ОИЗ je ограничио круг носнлаца права пречекуповине и врсте послова код којих ово право дјелује. Ближика која се „...из своје постојбине за вазда исели нема внше права пречекупње ... ” (чл. 52. ОИЗ-а). Некад je свако отуЬетье па и трампа непокретне имовине било запријечено правом прече куповине. По ОИЗ-у ово право ограничено je на купопродају. Ближика се не може користити правом прече куповине на некретнинама које се некоме у дар дају нити на имовини која се размјењује, макар се уз непокретну ствар која се даје у замјену нетто и у новцу придавало (чл. 57. и 58. ОИЗ-а). Кратки рокови оставлени за изјашњење субјекта права прече куповине на понуду ближике чине даље објективно отраничење права прекупа: на понуду продавца да купи непокретно имање понуйени се има изјаснити одмах. Одбије ли то, изрично или пре ћутно, да учини продавац je властан своје добро другом продати. Бли жики која je изван границе оставља се за изјашњење рок од само недјелу дана (чл. 53. ОИЗ-а). Код нормирања права прече куповине Имовински законик je стваран израз прилика свога времена. Чини се да су његове одредбе, с обзиром на друштвену стварност, некад изгледале и радикалне. Y свакодневном поступању судско-државни органи не само да су се држали прописа ОИЗ-а о праву прече куповине већ су, под притиском конзерватизма обичајно-правних норми, изналазили решена која су изостајала иза оних у ОИЗу и вукла су у прошлост. Премда je у наређењима ОИЗа ријеч о сел>анима „и уопште племеницима...” (чл. 48. и 49) који се могу користити правом прече куповине, Велики суд у Подгорици, својом пресудом per. бр. 19138—3 од 4. априла 1939. године нашао je да се прописи Законика о праву прече куповине односе и на непокретна добра у варошима 122).I 22 ). Иако то текст Законика нигдје не каже, његове основне одредбе о праву прече куповине фактички су протегнуте и на чивчијске односе у новоослобођеним крајевима. Деси ли се да умре или нестане чивчија на агинској земли „... најпрече право за новог држитеља имају братствеиици пређашњег задругара (обзиром да je чивчијско право везано за кућну заједницу а не за појединца ПС) какому je који ближи по сродству, до шестое колена закључно”. 123)I 23 ) Редактору Имовинског законика замјера се да je као поборник старословенских задруга, пренагласио колективистички карактер кућне зајед-

(22) Правый зборник Подгорица 3—4/1939, 74.

{Щ С. Вулетић, н.д., 13,