Анали Правног факултета у Београду

310

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЁТА

ньено у туђој ствари и корелат грађанске својине, идентификују повласно и послужно добро и врше се по правилу да je корисник послужја дужан да се стара да „.. намирујући потребу своју ... што мање стеже власничку слободу сусједа” (чл. 142) ( м ). Својина и уживање су јасно опредијељени: ко има право да ужива туђу ствар властан je све плодове и дохотке од ње примати и са њом се најпотпуније користити, с тим да суштину ствари оптерећену правом ужитка одржи у цјелини (чл. 156). Стицање права својине на непокретној имовини по основу одржаја, фактичким вршењем тога права током одређеног вријемена, уређено je на „европски” начин: ко држи као власник какво непокретно добро, а неки узрок спречава да влаштина на њега пређе, постаће прави власник ако га за 10 година непрекидно држи у својој власти уз услов да je незломислен (т j . да према прнликама мисли да ствар законито држи) ида je држину стекао на законитоме темељу (чл. 45). Изванредним одржајем тј. држањем непокретног добра непрекидно за 30 година стиче се право влаштине иако се не може доказати на којем je законитом темељу добро стечено (чл. 46). Изузетно од општег правила о неформалности уговора (за уговор ~... не треба никакве особите вањске одјеће или облика да би имао закониту снагу” чл. 498), код стицања влаштине на непокретној имовини по основу купопродаје, услов за прелазак својине на купца јесте да уговор буде у суду потврђен (чл. 26). С обзиром на општу неписменост, примјена овога прописа, који хоће да уведе „ред” и прогресиван je упоређењу са племенском „анархијом” у промету некретнинама, наилазила je на озбиљне тешкоће у пракси и била je повод за стваралачку активност судова у тумачењу установа Имовинског законика (^).

(34) Занимљиво je да су дека пракса констнтуише право послужја и на комуницама иако je субјекат својннских овлашћења на њима колектив а не појединац. Тако ce у пресуди Окружног суда у Никшићу бр. 376. од 26. IV 1937. год. која je потврђена пресудом Беликог суда у Подгорици бр. 1300—IV. 1937. 16. од 30. IX 1937. године каже: „Оваквим служењем у паши, горн и води од стране туженог могло би бита говора само о стицању права службеностн путем одржаја а не комунских права" (арх. Центар Никшић, 1941/41, Окр. суд 30—31, СХХПа, 30). Сличая став изложен je у пресуди Окружног суда у Подгорици бр. 551—1V 1930 1170 (Правки зборник Подгорица 4/1933, 194).

(35) Y већ поменутом писму Мин. правде од 14. II 1898. год. члан Ве.шког суда Р. Поповић тражи објашњење у вези са примјеном члана 26. и 27. ОИЗ-а и пита да ли се купац који није сачинио и потврдио уговор о купопродаји некретнхша може користити одржајем из чл. 45. ОИЗ-а. Извјештава министарство да скоро два дијела купопродајних уговора, закл>учених послије ступања на снагу ОИЗ-а, нијесу саображени члану 26. и 27. ИЗ. Под притиском емиграната из Америке који доносе новац, продавци сада хоће да ниште уговоре и да врате раније продана добра, купци се протнве уништењу уговора и истину да су постали власници и по основу одржаја из чл. 45. ОИЗ-а. Неки судовн усвајају овакве приговоре продавца а други (меЬу њима и Велики суд) не, јер на\азе да купац није незломислен с обзиром да ~ . . . несређен и непотврђен уговор баш од његове во.ъе зависи". На писмо Поповића издато je тумачење по основу којег: ~ . . купац неког добра самим закљученим уговором, био он потпуно извршен или дј елимично, стиче лично право (дуговинско) према продавцу на основу кога има право тражити да му овај пренесе стварно право тј. да му даде таксирани уговор (ЛИИ, исписн из БАЧ. коресподенца Поповић Р. XV/9).