Анали Правног факултета у Београду

314

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

покретних добара и стварна права на њима подложна су правилима мјеста гдје се та добра налазе; чл. 798. садржи правило locus regit actum: што се тиче облика у којем треба да се уреди вањска страна каквог имовинског посла „... треба се владати по законима мјеста гдје се тај посао уреБује”. Пропис члана 796. предвидио je услове под којима ce у Црној Гори неће признаки пресуде иностраних судова: ако je у парниди против Црногорца овоме била ускраћена могућност одбране, ако се инострани суд није обазирао на његову својевласт и ако je црногорски држављанин обавезан на чинидбу ко ja се по црногорским законима не може извршити. МеБународно приватно право Имовинског законика одговара потребама модерне државе. Оно je било прикладан правни основ да се преодоли јаз између развијених земаља и заостале Црне Горе, да се убрза распад родовско племенских форми живота у њој. Чињеница да су апстрактна правила тога права у самоме Законику изузетно вјешто преведена на живи народни говор олакшала je њихову примјену у пракси ( 40 ).

Противуречност одредаба Општег имовинског законика привидна je. Та противуречност je израз противуречних прилика у вријеме његовог доношена, противуречности, меВусобног прожимања и сукоба између join живих установа родовско-племенске организације друштва које вуку прошлост и оних који су продукат развијених приватно својинских односа. И једне и друге установе су, у Законику као цјелини, нашле мјесто сразмјерно њиховом значењу у друштвеном животу. Основна порука овога модерног граВанско-правног кодекса je у дијалектичком превазилажењу „старог” од стране „новог”. Узроке за дуже задржавање „архаичних” облика живота у Црној Гори не треба тражити у назадном Законику већ у примитивним друштвеним условима. Имовински законик би био одбачен као „страно тијело у народном организму” ако би занемарио све услове и искуства развијених земаља некритички пресадио на заосталу црногорску средину.

Лр

Пет ар Стојановић

(40) Принцип реципроцитета стицао je своју правку фкзнономију у свакодневној пракси и често je примсњиван код уређивања имовинских односа између бивших поданика Турске и Црне Горе у пограничним крајевима. За став суда код конкретног решења питагьа узајадшости карактеристична je пресуда Велнког суда у Подгорици бр. 738—1V 1933—17. која je расправила спор у вези са риболовом нзмеВу се.ъана села М. и села Г. и Б. на граници измеВу бивше Црне Горе и Турске: ~Према чл. 9. ОИЗ а по пршшипу решшроцитета она непокретна добра становника који су при (са турском П. С.) постали државл>ани Црне Горе нијесу могла постати влаипчша окупацијом и одржајем л>уди који су ова добра посјели и обраБивали, која су добра остала на територији Турске, окупацнјом зато што ова добра нијесу била ничија a одржајем стога што треба правни основ прибављања и свијест да се логично добро незломислено држи' за онолико колнко закон одреВује чл. 845, 154 и 861 ОИЗ-а” (Правни зборник, Подгорица 3/1933, 193, 195).