Анали Правног факултета у Београду

357

ПРИЛОЗИ

одисха су лица нехачно приказана, но може се двојихи да ли je ху уопште реч о чињеницама приватног порекла С sl ). Дакле, насупрох свим раније изложении групама случајева, овде понуђена квалификација покрива део чшьеничног схахьа уз искривљено приказиванье, док предстоји храгање за личним правом способным да уједно обухвахи и онај други део, хј. да се ово нехачно прнказивање не Хlтче привахне сфере. Обавивпш хако предрадње за реинхеграцију свих наведених случајева, утврВујемо, дакле, да они хворе један домен који није под зашхитом било ког већ посхојећег личног права. Ниједно од њих нема, найме, функцију да шхихи личносх од оыог нехачног приказивања, које нити je увредљиво, нихи задире у привахну сферу. ИСТИНА И ГРАБАНСКА ПРАВА, ЛОСЕБНО АИЧНА За такво нехачно приказивање, показао сам, посхојећа лична права са својом апарахуром Прокрусхова су постеља. Речено je химе шха ови случајеви нису; но шха онда јесу или би могли бихи? Посвуда je реч о нехачном, неисхинихом приказивању. Да ли je онда исхина хо хражено добро, и, можемо ли засновахи једно лично право на истину? Треба захо прехходно видети није ли нека грађанскоправна творевина већ узела истину под своје, јер изгледа, бар на први поглед, да су то учиниле многе: заблуда ( 52 ), превара ( 53 ), право на опозив ( и ), погрешай савет (“), право на поправку ( 56 ), неистинита тврдња о пословној способности ( 57 ), искривљавање ауторског дела ( м ), итд. Лако je, међутим, показати да у свим тим ситуацијама истина одн. неистина нема самосталну вредност. ГраЬанско право не пружа, найме, санкдију истини истине ради. Једно опште право на истину не постоји ( 59 ).

(si) Jep, мада стандард „приватне прилике ко je се никога не тичу" живи различитим животом у различитим временима и просторима, велико je питање може ли се под њега подвести приступање петицији (случај 2), слање протестног теле! рама гувернеру (случај 4), изазивање саобраћајне несреће (случај 7), бити таоцем гангстера (случај 21).

(52) §§ 871 (111 нов.), 872, 783, 1385, 1431, 1487, ОИЗ-а, §§ 537, 858 СЦЗ-а, чл. 521, 911, ОИЗ-а.

(53) §§ 871 (111 HOB.), 574, 875 (111 нов.) ОЦЗ-а, §§ 28 , 272, 537 , 747, 792, СГЗ-а, чл, 244 , 372, 519, ОИЗ-а. (54) § 1330 (111 нов.) ОГЗ-а.

(55) § 1300, ОГЗ-а, § 803 СГЗ-а.

(56) Види нове републичке и покрајинске законе о јавном информисању и чл. 34. и д. Закона о штампи и другим видовима информисања (Службени лист ФНРЈ 45, 19601.

(57) § 866, § 917, СГЗ.

(58) Чл, 29, 97. и д. Закона о ауторском праву (Службени лист СФРЈ 30, 1968).

(59) A. Arndt: (Die Rolle der Massenmedien in der Demokratie, y: Schriftenreihe der Deutschen Studiongeselchaft für Publizistik, VI, München—Berlin, 1966, S. 12. цит. по H. Giger: Informationsbetrug, S. 40) примећује да би, ако статуирамо право на истину саму по себи и кажњавање лажи као таквмх, морали уместо станова градити казнене заводе.