Анали Правног факултета у Београду

358

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Штавише, и лаж може бити у складу с правом ( 60 ). Многе су неистине за право неважне. А я оне које добијају правну релеванцију, не добијају je као неистине, већ само у инсхрументалном односу ( 61 ). Другим речима: утолико што се њима вриш повреда неког правно заштићеног добра, имовинског (код заблуде, преваре, погрешног савета и сл.), или личног код опозива, исправке и сл.). Не штити се, дакле, истина од неистине, него се од ње штите друга разни циљеви. Такву судбину истина дели и у постојећих личних права. Нека се, додуше, по природи ствари не могу повредити нетачним приказиваньем, па се то питање за њих и не поставља (нпр. право на слободу, телесни интегритет, здравл>е С 62 ) и сл.). Али у осталих идентичан je статус истине. Нпр., правом на приватыу сферу штити се човек од (тачних и) нетачних података. Но, неистина се не санкционише у име истине, него зато што погађа интимност приватног живота. Или, правна реакција на неистините тврдње што унижавају углед уследиће, такође, угледа ради и тиме тек посредно заштитити истину. Ствари тако стоје с већ постојећим личним правима, али се право на истину не би могло засновати ни као самостално лично право. И то не само зато што истина није нешто попут осталих лгчних добара (jep, найме, није ограничена као они него je предикат нашег сазнавања свеколике стварности ( 63 ); јер није објекат права којим би лице могло располагати искључујући друге од односа према њој; jep се не може приватизовати, већ, пре свега, што би нас статунрање личног права на истину ставило пред тада нерешив проблем; зашто ће само неке, а не све неистине, бити правно релевантне, зашто неће све, већ тек одређене ствари субјективна права?! Jep, неке ће неистине увек бити за право неважне, док су релевантне само оне што вређају поједина лична добра. Неистина je, дакле, значајна искључиво као повреда личног права на тим личним добрима ( м ), ге не можемо формирати право на истину као лично право и њиме објаснити ситуавдцу ко ja нас занима.

(60) Иако R. Schumacher: (Presseäussenmg, S. 110) тврди како лаж увек остаје противправна, a F. Riklin (:Eingriffen, S. 170) да ннједан пял,. макако висок био, не може неистиниту изјаву учинити законитом, Я. N cumann-Duesberg (;Fragebogen als PersönlichkeitsVerletzung und Lüge als Notwehr, y: Persönlichkeit und Technik im Lichte des Urheber-FilmFunk-und Femsehrechts, Ehrengabe für E. E. Hirsch, Baden-Baden, 1963, S. lOlff, ИЗ) указује да, када упитник или тест садржи питања што представљају повреду личног права, иетачан одговор на њих одн. лаж није противправна радња, него je као облик, нужне одбране законита.

(«I) Тако и Я. Giger: Informationsbertug, S. 42—43.

(62) За ово лично право то не важи безусловно ако оно перед физичког обухвата и пенхичко здравл>е, jep би тада нпр. психичко злостављање непрестаним неистинитим изјавама чинило његову повреду. За посебно лично право на осећајни живот залажу се Я. Hubп:апп: Persönlichkeitsrecht, S. 207ff, L. Enneccerus Я. C. Nipperdey: Allgemeiner Teil. S. 593 —594, Я. C. Nipperdey: Das allgemeine Persönlichkeitsrecht, UFITA 30, 1960, S. 19.

(63) Види нпр. А. Шаф: Неки проблеми марксистичке теорнје истине, Београд, 1960, стр. 6, passim.

(64) R. Schumacher (:Presseäusserung) мисли, међутим, да je неистнннта тврдња штампе штетна по особу које се тиче већ због своје неистинитостн, те да je једнни критеријум за одену треба ли je санкционисати неситина (S. 159). Но примери којима хоће то да илуструје (S. 160) показују, баш напротив, да нетачна информацпја вреВа првенствено друге интересе лица, и да због к,их, а не истине ради, треба пружити заштиту.