Анали Правног факултета у Београду

361

прилози

дакле, уј едко границе овог новог личног права. При том није проблем утврдити које нетачно приказивање вређа част и углед, jep je дефиниција права на част и углед неспорна и устаљена ( ад ). Нејасно je, међутим, које нетачно приказивање напада приватну сферу С 34 ), јер у нас осим уставне гаранције неповредивости личног живота ( 83 ) и кривичне кажњивости изношења личних и породичних прилика ( 86 ), нема грађанскоправног прописа права на приватну сферу ј B7 ). Чини ми се да би грађанскоправну заштиту приватног живота требало тако поставити да противправну радњу чини већ и само тематизовање интимних догађаја, без додатног услова (присухног у кривичном праву да изношење личних података шкоди угледу. Повреду би представљало изношење како истинитих интимних података, тако и неистинитих, осим оних неистинитих за које je речено да не одговарају стварности ( 88 ). Према томе, новом личном праву остало би да штити лице од нетачног приказивања које не вређа ни право на приватну сферу (не задире у њу, ни право на част и углед није увредљиво) ( 89 ). (б) Заштићено добро и дефиницией права на идентитет (аутентичност). А шта се то штити од нетачног приказивања на том подручју између одн. изван приватне сфере, с једне, и части и угледа, с друге стране? ПонуЁен je један (за сада једини) одговор. Било би то осећање себе као истог, одн. то да je сваки човек јединство идентично са самим собом или краће: његов идентитет. Свако има своју сопствену судбину, свој сопствени карактер, сопствене радње иза којих мора да стоји, те зато има и

(83) Види напомену 25).

(84) Чак би по Я. Hubmannu (:Identität, S. 164, 165) једино истинита саопштења о интимным догаВајима вређала право на приватну сферу.

(85) Чл. 176. Устава СФРЈ из 1974. године.

(86) Чл. 171. Кривичног законика: Ко износи или проноси штогод из личног или породичног живота неког лица што може шкодити његовом угледу (...) Од литературе види Ј. Жуженић: Заштита особног и породичног живота (чл. 171. КЗ), Наша законитост, 7—B, 1958. Я. Срзентић: Заштита права личности у југословенском кривичном праву. Архив за правне и друштвене науке, 3, 1963, А. Шелих: Казненоправно варство правице до осебнега живљења, Ревија за криминалистике ин криминологијо, 1, 1973.

(87) Тезе основних и општих одредаба Закона о граЬанскоправним односима (Грађанског законика) (Библиотека Савезне скупштине, коло VII, св. 9, Београд, 1970), предвиђају заштигу „приватности личног живота” (стр. 64). И Скица за Законик о облигацијама и утоворима (М. Константиновић: Облигације и уговори, Београд, 1969) садржи регулисаьье заштите личних права (чл. 124, 126, 161). Критику решења Скице види код С. Крнета: Законодавно регулисање заштите личних права с оевртом на Скицу за Законик о облигацијама и утоворима, Правка мисао, I—2, 1970, стр. 36 и д.

(88) Нпр. биографско дело садржи и неку измишљену л>убавну везу описиваног лица, али с упозорењем да je измиш/ъена.

(89) Зар не би било бол>е, може се и тако мислити, успоставити један јединствени цивилни деликт за нетачно приказивање лица, било оно увредлишо или не, односило се на чињенице приватног карактера или не? Но, поред различитих претпоставки заштите, препрека томе je и одбрамбена функција туженог (повериоца), различита код повреда појединих ових права. Нема, тако, повреде права на част и углед ако тужени докаже истинитост тврђеног; код повреде права на приватну сферу доказ да je тврђено истинито није пак ни дозвол>ен, а за случајеве повреде права на идентитет Я. Hubmann (:Identität, S. 165) предлаже да тужитеља (повређеног) терети доказиваље непстинитости онога што се тврдило о њему.