Анали Правног факултета у Београду

495

CYACKA ПРАКСА

да je захтев мекада нужна претпоставка да се донесе управни акт, али ако се такво решење и донесе без захтева, оно je ништавО' само ако га странка не прихвати. Y наведеном случају странна тражи одређено пра во, па ако му то право не обезбеђује пропис важећи у време подношења захтева, a обезбеђује пропис у време решавања, за странку je бихно то право, односно чинидба. Битно je да je ранији догађај, релевантна чињеница и по новом пропису као ранији факт. Ово утолико пре што се о већ расправљеној ствари може поново решавати због измењеног правног или чинидбеног стања. Због економичности поступка и помоћи странци спајаjy се, дакле, ствари у један поступак, доноси се и једно решење у техьшчком смислу. У прилог наведеног става je донекле и становиште Врховног војног суда изражено у пресуди Yn. 270/69. од 31. октобра 1969. године a објављеној у Збирци судских одлука књига XIV, свеска IV под бројем 437. Поводом спора о праву на накнаду због одвојеног живота речено je следеће: „По гледишту овог суда, питанье да ли странка испуњава услове за тражено право, у зависности од природе ствари, цени се према времену када je поднет захтев или према времену када се о захтеву решава, али се захтеву мора удовољити ако у време одлучивања странка испуњава све услове за признање траженог права и онда када у време подношења захтева те услове није join испуњавала. Разуме се тражено право joj ce може признати тек од дана испуњења услова”. Наведена пресуда решавала je спорну ситуацију када je основ за настанак правног односа животни догађај који траје па je нормално да се постојање тог основа цени и на дан одлучивања о ствари, а не само на дан подношења захтева. Ако je пак, основ за неко субјективно право неки догађај или радња који су пре подношеньа захтева престали, онда се постојање услова за то право цени по природи ствари према времену подношења захтева, али може бити прописана и друга правка ситуација као у чл. 231. ОЗПО. Ако се, пак, одлучује о обавези странке, онда се примењује материјални пропис који важи у време доиошења одлуке или се примењује пропис на кога упућује тада важећи пропис. Y пореској материји доноси се највише управних аката по службеној дужности па je на пример у члану 192. Основног закона о порезима и доприносима грађана („Сл. лист СФРЈ”, број 32/64) прописано; „При разрезу пореза за 1964. годину у случајевима у којима су се порези по прописима који су важили до 1. децембра 1965. године разрезивали по истеку годинё, примењиваће се одредбе прописа који су важили за ту годину, док ће се на поступак за разрез тих пореза примењивати одредбе Основног закона о доприносима и порезима грађана („Сл. лист СФРЈ” број 32/64)". Y наредном случају дат je одговор на питанье који пропис се применив, онај који важи у време подношена захтева или ранији пропис, под којим je настао осигурани случај који je и по новом пропису основ за право. Странка je тражила да joj се право на пензију призна према прописима који су престали да важе јуна 1952. године, а захтев je за то право подпела 10. августа 1952. године. Тужба je у управном спору одбијена и у пресуди Yж. 632/53. од 19. јуна 1953. године Савезни врховни