Анали Правног факултета у Београду

678

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЬТА

дове осигурвња за истоврсне или сродне врсте ризика. Средства ових фондова могу се употребити само за штете односно обавезе настале по основу тих ризика а само, сагласно споразуму и за штете односно обавезе настале по основу других врста ризика. Према одредбама истог плана, заједницом осигурања и заједницама ризика односно њиховим пословањем управљају друштвена правка лида која удружују средства у те заједнице. Из уставних одредби и статусних прописа привредног права проистиче да заједнице осигурања, по свом организационом облику, са становишта делатности могу бити општег типа (када се баве свим или ви ше врстама осигурања), специјализованог типа (када се баве једном врстом осигурања или само реосигурањем) и мешовитог типа (када се баве осигурањем и реосигурањем). Са становишта своје структуре, заједнице осигурања могу бити „јединствене” то јест састојати се из јед не заједнице осигурања и сложене или здружене када ce састоје од више заједница осигурања. Y овим питањима важе оггшта правила привредног права и нема специфичних пнтања која би проистекла из уставних промена. Међутим, битна структурално-организациона новина јесу цосебне заједнице ризика те отуда није ни случајно да се у вези са ньима појављују проблеми у пракси. Y периоду примене Yctebhhx амандмана, у пракси осигурања појавиле су се две тенденције у стварању заједница ризика. Једна je полазила од територијалног принципа, стварајући тзв. „основне заједнице осигураника” које су представљале скуп осигураника са одређеног подручја (територије) којима прете различит ризици a који, тако окупљени, представљају основни облик удруживаььа осигураника који сада, дал>им удруживањем, путем самоуправног споразума, ствара заједницу осигурања односно „завод”, какав се израз за означавање осигуравајуће opганизације задржао у периоду по доношењу Амандмана. Насупрот овоме, развијан je и концепт тзв. „гранских заједница” по коме je, према Устав ним амандманима, основни облик удруживања осигураника по принцшгу ризика а не територије. Осигураници којима прете исти аш слични ризици образују заједницу ризика (отуда и назив „гранска”), па самоуправним споразумом удружују се у заједницу осигурања односно завод. При овоме, у овој концепцији, гранске заједнице су основни облик организована осигураника у коме они и врше своја основна права управљања осигуравајућом заједницом. Yciaß je ову различиту праксу прекинуо и определио ce искључиво за тзв. „гранске заједнице ризика” или како их je назвао „посебне заједниде ризика”. Разрешивши ово основно гштање, то јест недоумицу у погледу „територијалних” и „гранских” за•једница, Ycraß je, определивши се за тзв. „грански” принцип, дао посебну важност посебним заједницама ризика. Средства осигурагьа се образују по посебним заједницама ризика, између њих нема аутоматског преливања средстава већ само сагласно споразуму, у њима се образују резерве осигурања, оне су носиоци тарифне политике и политике оси гурања (утврђивање премија и услова осигурања) итд. Може се слободно рећи да je оживотворење уставних права посебних заједница ризика, односно права осигураника у њима одлучујући беочуг у преображај^