Анали Правног факултета у Београду

735

ПОРОДЙЧНO ПРАВО И ПЛАНИРАЊЕ ПОРОДИЦЕ

детета и ако тражи да му се дехе врахи. Садашње усвојење je полупа7ријархално, у највећој мери се корисхи на селу ради очувања поседа и продужења породице и породичне имовине (својински каракхер усвојења). Демокрахска породица захтева сасвим измегьену и „модернизовану” установу усвајања. Нацрх закона о усвојењу и храњеништу СР Србије прихваха сва ова нова решења, али задржава и посхојећа. Друхо значајно питагье везано за збрињазање деце без родихељскот старања, односи се на одсусгво јединстеене концепције и кодификације свих облика породичне деније загитите. Наиме, одредбе о усвојењу, о храњеништву, о породичном смешхају деце предсхављају само хри схепениде у збрињавању ове деде. Оне су досада Оиле и садржински и хехнички издвојене, а улазиле су и у различите правке области (породичне и социјално право). Сматрамо да су сазрели сви услови да се ово стање детал>но критички преиспита и да се у оквиру будућих републичких односно поKpajifflCKHx породичних кодекса, сви ови облици дечије заштите кодификују интегришу у ј единствен систем. У оквиру тог система били би обухваћени: потпуно и непотпуно усвојење, храњеништво и породични смештај (у Словенији израз „рејншлтво’’ обухвата и храњеништво и породични смештај). Нацрх закона о усвојењу и храњеништву СР Србије веома се приближио овој концепдији. Недостају само одредбе о смештају деце у туђу породицу. јер су оне садржане у посебном закону. \&рВештачко оплоћавање жене представ.ъа join увек доста редак, али у будућности вероватно ове чешћи случај планирања породице. У нашој земљи, као и у многим другим, ово питање није уопште законски регулисано тако да постоје и мишл>еньа да се оно у пракси врши без законског основа, чак и да je противзаконито. Породично право не може да пропише услове и поступак вештачког оплођавања, али може да предвиди неке правке последние ако je до њега већ дошло. У пракси су могуће две ситуације: прво, када je на овај начин зачела дехе жена која се налази у браку и друго, ако je то учинила неудата жена. У првом случају, удата жена може вештачки зачети са знаньем или без знања брачног друга. Правило je да муж нема право да оспорава очинство детета ако je дао сагласност, и обрнуто, он то право има када није дао сагласност. Код зачећа неудате жене може се поставити само питање; да ли она има право да тражи утврВивање очинства детета, тј. да захтева од медицинске установе која je извршила вештачко осемењивање да означи име даваоца семена. Сличну могућност би имала и удата жена, чији je муж успешно оспорио очинство детета. МеВутим, опште je мишљење да уопште не треба дозволити утврВивање очинства. О овим питањима се изричито изјашњава Нацрт закона о односима родитеља и деце СР Србије и то у прилог става који смо овде изнели. Иначе, сматрамо да вештачку оплодњу жене треба посебно- регулисати и користити je као значајан чинилац у политици планирања породице. 7. Последнье питагье односи се на реформу установе старатељства и то у два правца: а) Битно побољшањг и модернизовање органа старатељства у том смислу да он постане поливалентни стручни орган за бригу и старање о