Анали Правног факултета у Београду

734

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гови б или сагласни да се разиђу. И један и други став су највише штете стварали деди и зато се у републичким законима односно нацртима (сел* неким изузетака) предлаже увоВенье „ограниченог споразумног развода” г) Највећи недостатак досадашњег законодавства огледао се у од суству интереса за судбину деце за време и после развода. Деда су, утлавном, била само „трећа лица”. То су и најозбиљније пршгедбе одред бама поступака у брачным споровима. Покушај помирења брачных дру гова био je у основи формалност; слаба сарадња суда са стручннм службама социјалне заштите и одсуство настојања да се породица спасе били су озбилни недостаци поступка. Y неким републичким нацртима преноси се тежиште са „судовања” на стручки рад и сарадњу судова са центрима за социјални рад. д) Најзад, значајно je и питање да ли издржавање које судови досl'ђуЈУ разведеном брачном другу, данас треба да изгуби значај основног и трајног извора егзистенције, jep се тежиште све вшпе преноси на оства ривање дохотка из личног рада. Трајне алиментације негативно, такоВе, утичу на заклучење новог брака и доводе до прикривеног ванбрачно! живота примаоца издржавања, до смањења могућности раВања деце, итд Зато, Нацрт закона о браку СР Србије даје право суду да може ограни чити временски ово право на 1 до 3 године. 4. Одредбе о законској алиментацији у корист деце, представлају једно од најтежих и можда најмање успешно решених питања позитивног породичног права. Закон je овде најефикаснији. Ово je. истовремено и облает која je најмање подруштвљена. Сведена je у границе приватне инициативе и судског одлучивања. Родители су најчешће препуштенп сами себи у остваривагьу овог права, без помоћи и сарадње друттвених органа. С друге стране, велике миграције отежавају или чгше немогућим проналажење несавесних родителя. Такође je, утлавном, изостала и при времена материјална псмоћ оваквом родителу док се не среди и наВе нове изворе егзистенције. Чињени су многи предлози, али су измене породичног права до сада изостале. Нарочито je цело питање добило join теже и озбилније размере када je повећана миграција у иностранство. Породично право требало би да о свим овим питагъима претрпи значајне измене. Неки републички прописи уносе нека поболшања, али ни она нису доволна. Очигледно je да сва ова нерешена питагьа утичу у значајној мери на уздржавагье родителя да се одлучује на нове „авантуре”, чак и када за то немају више оправданья. 5. Негативан утицај на планирагье породице има и недоволно решено питање збрињавања деце која су без родител,ског старања. Y првом реду, реч je о усвојењу. Наше право до сада није позна вало установу „потпуног усвојења". Садашње ~н епотпуно усвојење” дало je у пракси потпуно незадововолавајуће резултате, не само у погледу броја деце већ и у погледу питања: која деца се најчешће дају на усвојење. С друге стране, број брачннх парова без деце налази се у порасту, док je број усвојене деце врло мали. Парадокс je у томе што je „потражња” деце подобие за усвојење врло велика, али садашньи прописи одвраћају лица без деце да се упусте у ризик усвојења, када нису сигурни да he то дете моћи и трајно задржати ако се појави природни родител