Анали Правног факултета у Београду

ОДНОС РИМСКИХ ПРАВНИКА ПРЕМА ГАЈУ

И данас, век и по после проналажења веронског рукописа Институција, Гај остаје „свакодневна тема готово свих романиста”, како каже Казер (Kaser) 0). Не само због значаја које Гај и његово дело имају за римско право и правку историју већ и због многих недоумица које су везане за овог писца класичног доба. И поред стотина и хиљада страница које су му посвећене, Гај остаје најзагонетнија личност римске правне науке, „Гајева енигма” и даље постоји ( 2 ). Иако je од њега највише аутентичних и готово аутентичних текстова сачувано, ми не знамо ни како се, заправо, звао, да ли je Римљанин или перегрин, где je живео, чиме се бавио, да ли je орйгинални писац или компилатор, какав je његов однос према претходницима и савременицима и какав je однос савременика према њему. Управо ово последње однос савременика према Гају, вероватно je један од најважнијих разлога за таму којом je обавијена личност писца најстаријег уцбеника права. Ако изузмемо један Помпонијев цитат за који се сматра да се односи на Га ja ( 3 ), ни један од правника који живи у Гајево време (између ПО. и 182. г. н. е.) не помшье га. Ни међу правницима следећа два столећа није боље прошао, иако je вероватно да су знали за њега и да су чак користили његовим делом (')• Може се поставите питање: зашто савременици Гаја, а и они правници који живе у 3. и 4, веку не цитирају Гаја. Присталице тезе, чији je први протагониста био Момзен (Mommsen) видели су у овом потврду за свој став да je Гај Грк, односно провинцијалац ( 5 ). Гаја не цитирају, јер његово дело није било доступно највећем делу истакнутих правника који живе и раде у Риму. РЬихова дела су joui и долазила до руку професора у провинцији, али они не знају за књиге које je овај написао. Међутим, теза о грчком и провинцијском пореклу

(i) Kaset, La classicità di Gaio, Atti del simposio romanistica «Gaio nel suo tempo«, Napoli, 1966, стр. 42.

(2) Један свој приказ Скјавоне (Schiavane) назвао je управо тако: » L’enigma di Gaio«, Labeo, 1964/3, стр. 445—449.

(8) D. 45. 3. 39. Више о томе у чланку: Gaius noster, Анали, 1973/6, стр. 59—64.

(4) Тако je нпр. видл>ив утицај Гаја у Regularum liber singularis, која ce приписује Улпијану (Schultz, History of Roman Legal Science, Oxford, 1953, стр. 181); слично: Grtipe, Gains und Ulpian, ZSSt, 1899 RA, стр. 90—98.

(5) Mommsen, Gains ein Provinzialjurist, Gesammelte Schriften, 1895, 11, стр. 26 и сл