Анали Правног факултета у Београду

800

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТВТА

Гаја у новије време има све мање присталица ( 6 ). Гајево дело je обимно, оно обухвата внше наслова и много хомова. Састављачи Digesta v Const. Imperatoriam maiestatem кажу да су се служили Институдијама и книгам Res cottidianae, као и многим другим његовим кньигама ( »aliisque multis commentariis composita«). Да je прекривено велом непознавања не само савременика него и иравника следећих генерација, Гајево дело не би имало онај удео у састављању Јустившјанове кодификације. Захим je навођено као разлог за ово ћугање то што и Гај не цихира друге, осим „јаких имена” из претходног периода, а у која спадају; Сабин, Касије и Јулијан ( 7 ). Око половина његових цихаха je анонимна, наводи се мишљење »diversae scholae praeceptores«, или још уошпхеније: »plerique, alii, vulgo dicitur etc« ( 8 ). Римски правници тога доба уопште нерадо дитирају савременике, што je још Дернбург запазио ( s ). Тако Паул цихира Улпијана само једашгут, и то тако што наводи мишљење са којим се не слаже (Д. 19. 1. 43). Паул, са своје стране ниједном не цихира Улпијана. И Гај од савременика наводи једино Помпонија, називајући га присно Sextus, a овај му узвраћа пажњу са »Gaius noster« ( 10 ). Макс Казер je. своје мишљење о овом питању укратко свео на тврВење: нису га цитирали, јер га нису ценили ( и ). To je у вези са тьеговом тезом коју je у два маха изнео да Гај није класик, први пут категорично, затим нешто ублажено да je класик школе, ане класик правке праксе; да je оно што je већ Јеринг (Jhering) оценио као »typisches Schulmeistergesicht« ( 12 ). Иако je овакав став оштро нападай, нарочито међу италијанским романистима ( 13 ), иако je у некој мери претеран, изгледа да je ћутање којим савремешщи и следеће генерације иравника прелазе преко Гајевог дела последица самог характера тог дела. По свему судећи, Гај није имао ius publice respondendi. Није сачуван ниједан његов »responsura«, а из самог начина на који говори о изворнма права може се закључити да није спадао у оне којима je допуштено

(6) Још су Хушке II Дернбург имали резерва према Момзеновој тези ( Buschke , предговор издању институција Seckel, Kiìbler, Gai institutiones, Lipsiae, 1939, осмо изд., стр. XII и сл.; Dernburg, Le Istituzioni di Gaio (превод Cattaneo, Pavia, ISSI. стр. 75 и сл. Од новијих поменимо: Kunkel, Herkunft und soziale Stellung der römischen Juristen, Graz—Wien —Köln, 1967, стр, 190 и сл.; Хорват, Извори права према Гајевнм Институцијама, Зборинк 1 [равное факултета у Загребу 17, 1967/3 —4, стр. 284—289; Honoré, Gaius, a Biograpny, Oxfoid, 1962. стр. 70 и сл.

(7) Honoré, н. дело, стр, 79.

(8) Inst. 2. 7; 2, 117: 3, 71 etc.

(e) Dernburg, пав. дело, стр. 105 и сл

(ю) Inst. 1. 218; Д. 45. 3. 39.

(п) Kaser, La classicità di Gaio, Atti del simposio romanistica »Gaio net suo tempo < Napoli, 1966, стр. 44.

(12) ТТрво схватање je изложио у чланку Gants und die Klassiker, ZSSt., 1953, RA, стр. 127—178, а нешто ублажено у наведеној дискусији на напуљском симпозијуму посвећеном Гају.

(13) Guarino , Il classicismo del giuristi classici, -Scritti Joveiie, Napoli, 1964; Pesca li, Difesa minima su Gaio , Atti del simposio etc. стр. 82—110; Grosso, Osservazioni su Gaio, Alti del simposio, стр. 32—34 (назива Га j a ~препостк.\асичарем”).