Анали Правног факултета у Београду

815

ПРАВО И ПРОТИВРЕЧНОСТИ У ПОРОДИВШИМ ОДНОСИМА

Y тој фази промена ка неподношливости, по правилу ce хражи лубав на другој страны и лако налази, jep je и ова личност била у истој ситуацији. Сигурно je да има и супротних еволудија, где биолошко изживлавање лубави доводи до њеног сазреватьа, до стабилизације, до преноса на потомке, до трајног усредсређивања на лиде супротног пола, па самим тим и до солидног заснивања заједнице живота до смрти. На срећу, таквих случајева има више него оних са негативном еволуцијом лубави. Али се и у ових са позитивном еволуцијом јавлају врло видљиви симптоми противречности о којој je реч. Њу лица супротног пола савлађују, рекло би се снагом своје моралне и интелектуалне надградње у лхгчности, а да притом долази до одређене врсте опресије над биолошком it психичком компонентом љубави. Права je несрећа за заједницу живота, а посебно за деду, што та противречност постоји, па се испољава у небројеним видовима негативности. Није тешко замислити какви би били односи у заједницк живота да место те противречности постоји склад у токовима свих компоненты лубави и да биолошка компонента, кад се изживлава, учвршћује и јача психичку и остале елементе љубавне надградње. Али негативна еволуција лубави поставла питање, откуд и зашто? Може ли се она мењати свесном акцијом? Аа ли je то једна од оних дијалектичких противречности која нужно постоји, условлена законитостима природе, или je она произвол класних супротности друштвеног порекла, наметнута историјом лудског рода? Може ли се шго свесном акцијом човека и друштва мењати у бити те противречности? Да ли ће ослобоВена личност, у каснијем друштвеном поретку, без класне опресије, доживлавати позитивну еволуцију лубави? Хоће ли сама конституција личности, без комплекса и противречне историје, оплеменити лубав, ускладити њене слојевите компоненте и елиминисати основну противречност о којој говоримо; или ће можда ослобођена личност свести лубав на биолошку компоненту, упростити je и осиромашити, одузети joj сада постојећу психичку, моралну и естетску надградњу и свести je на голу функцију репродукдије? Ова питана засада остају без научно фундираних одговора, отворена за размишљање оних који у име друштва врше кодификацију породичног права. Историја поништаја и развода брака показује да право, а са ним и друштво, абдицира повлачењем друштвене принуде из односа међу половима. Истина je да je ингеренција друштва и досад била релативно мала у односу на друштвене токове и дешавања. Сада се све више оставлю слободно дејство природным и друштвеним токовима у овој сфери живота. Воља брачних другова, учесника заједнице живота, долази до слободног изражаја, а она je, у ствари, мотивисана материјалним факторима, моделираним психичком условленошћу која волу изражава. Међутим, ова формална абдикација права, с терена класичне правне регулативе, не изражава негативан став друштва према односима полова. Уместо напора на платформи формалне интервенције права, све je jacнија оријентација друштва да дејствује на матер ијалне условлености од-