Анали Правног факултета у Београду

834

Аналй прАвног ФДКУЛТЁТА

Остало je да кажем join неколико речи о питању које je на j ближе наслову овога саопштења о питању како су се императори као зако нодавци односили према овим процесима. Нема сумње да су ови ироцеси били један од основних покретача врло живе законодавне активности императора почевши од 111 века па све до Јустинијана. Само о колонима Codex Theodosianus говори у 43 конституције а варварски Теодориков едикт у 31 одредби. О патроцинију Теодосијев Кодекс садржи 34 a Јустинијанов 22 конституције. Велики део других закона садржи друге разне привилегије и забране које се односе на друге кахегорије стаыовништва: куријале, занатлије и друге, све до највиших слојева, што je у тесно j вези са кретањем друштва ка феудализадији. Y основи пореског система који je установио Аиоклецијан и којима су посвећене многе конституције каснијих императора, лежи латифундија са моћним сопствеником, који je одговоран за прикупљање пореза од луди који живе на његовој земљи па зато има право да им суди и да их кажњава, што га приближује положају феудалца. Међутим, то никако не значи да je феудализација дело законодавне активности императора. Напротив, велики део њихових конституцща садрже забране и ограничена који су резултат борбе против овнх процеса, резултат настојања да се они зауставе или спрече, што je и лежало у основи политике свих императора. Наравно, живот je увек Јачи од закона и ни један закон није никада успео ни да заустави точак исторще, нити да га траЈно скрене са његовога пута, па то нису успели ни закони римских императора. О томе сведочи упорно понављање истих ™ сличних одредби од стране више императора током дугог размака времена, Jep римски законодавци никада, па ни императори, нису имали праксу данашњих законодаваца да стављау у законско рухо ствари које су ухо дане, прихваћене, познате, већ су доносили законе само онда ако су њима хтелн нешто да промене у пракси да забране или установе. Према томе, ако се једна наредба понавља, значи да у пракси није била прихваћена и спроведена. На исту препреку спотакле су се и Јустинијанове амбиције; не схватајући значај и снагу нзвршених промена у структури римског друштва, његово кретање према феудализму, он je мислио да ће поновним освајањем територија некадање римске државе и оживљавањем класичног римског права, поново успоставити стару снагу и величину Империје. Али точак историје се не враћа никад, па зато није било могуће оживети робовласничко право у условима одмакле феудализације. Срећом, он je имао дово.ъно снаге и величине да ту чињеницу осети и призна, да-сам први прекрши своЈу конститупију о забрани измена v коди фикацији и своју далу врло живу законадвну активност, преко новела, усмери ка прилагођавану своје кодификације, а то ће рећи класичног римског права, стварним односима у својој држави. Зато није чудо што су се кроз више векова после његове смрти баш новеле а не Дигеста задржале у пракси. Император има Je сметало и економско и политичко осамостаљење и Јачање великих земљопоседника, које je била историјски неминовна