Анали Правног факултета у Београду

833

ЗАКОНОДАВСТВО КАШЕ РИМСКЕ ИМПЕРШЕ

2. Међутим, го његово право није плодоуживање usus fructus,, јер je он обавезан да плати сопственику новчану ренту или део производи. Природа и обим ове обавезе колона, нажалост, нису прецизирани ни у једном сачуваном извору. Неки заклучци се могу извући из повеље колонима Бурунитанског салтуса. Алн у овом моменту то и није значајно. Иако je обавезан да плати ренту, колон није закупац земле на којој живи, јер његова права и обавезе нису регулисани по принципима облигационог права, уговором, него правилима стварног и јавног права. Он je обавезан да исплати ренту свакоы сопственику земље, a санкција за неизвршење ове обавезе није принудно извршење и накнада штете, него право власника земле да га казни »potestas corrigendi castigatione moderata«, каже Јустинијанова конституција. ( 5 ) 3. Ако анализирамо положај посесора (уобичајени назив сопственика латифундије у ITI, IV и V веку) видећемо да се његово право у односу на землу на којој живи и ради колон, не може никако назвати својином у класичном римском значену те речи. Пре свега, он нема ни ius utendi ни ius fruendi на тој земли нити их може стећи ни на који начин, јер не може отерати колона са земле. Он само има право на сталну ренту, која би се могла сматрати фруктусом, али не у значену класичног римског права него у значењу своЈIШСКИХ односа феудалног права. 4. Сопственик латифундије (possessor) располаже дакле само са ius abutendi, али и оно je ограничено правима колона да на њој остане и да заједно са њом име новоме сопственику. Са друге стране, он има нека овлашћења која класични римски квиритски сопственик нема право да контролише у извесној мери кретање и поступке колона, да му суди и да га „умерено казни”. Колон не може без сагласности посесора отуВити ни своју сопствену земљу (коју може имати поред оне коју je добио од посесора на обрађивање); он не може оженити нити удати своју деду противно интересима посесора; посесор контролише да ли je колон испунио своје фискалне обавезе и предузима одреБене санкције у том погледу, итд. Сва ова овлашћења посесора проистичу исклучиво из чињенипе да je он сопственик земле на којој живи и ради колон из аеговога права својине. Из свега што je напред речено, види се да се овде ради о једном специфичном својинском односу, који je много ближи феудалним својинским односима него класичним римским. Исто тако ако анализирамо са гледишта својине однос између заштитника (протектора) и штићеника (вазала) у односу патроцинијума (patrocinium), видећемо да je то један нови лични али специфични однос у коме je ius utendi и fruendi не само одвојено од ius abutendi, него je и ius abutendi поделен на неки начин. Ту имамо три лица од којих сваки има извесна права стварноправног карактера, за које 6и се могло рећи да сачињавају сви заједно једног класичног римског сопственика. МеВутим, они то нису. Они су титулари нових- својинских права која су потпуно различита од класичних римских и врло слична феудалним.

(5) Ц. XI, 48, 24.