Анали Правног факултета у Београду

832

АНАЛИ ПРАВЙОГ ФАКУЛТЁТА

своје произволе и помоћ у гладким годинама, ступили су доброволно, на основу уговора, у следећи однос: преносили су фиктивно своју земљу на суседа, власника утврВене внле, и тиме добили право да своју жетву и породицу, у случају опасности, склоне у ушрђење и право на заштиту као и сви друга луди који живе на латифундији. Истовремено су ту исту своју имовину добијали доживотно и наследно коришћење у precarium уз обавезу да чине извесые одре Вене услуге и даваньа патрону а нарочито да, у случају опасности, учествују у одбраыи виле. Посебан вид патроцинија, коме и Теодосијев и Јустинијанов кодекс посвећују посебан наслов и против кога су се императоры, врло упорно али безуспешно, борили, јесте patrocinium vicorum, тј. случај када у тај однос ступа ј у трупе селака или трупе села. Њихов положа ј je био још независнији јер су могли, заједно са землом, по својој воли мењати заштитника. Положај оваквог зависног сељака je потпуно различит од положа]а колона: он није везан за землу, већ може да je напусти и оде a његова права и обавезе проистичу углавном из уговора а не из његовог статуса. Често су у овакав положај долазили и луди који и сами имају колоне на својој земли. Y том случају његови колот су били само преко њега у посредној, а никако непосредној, вези са власником внле, па je тако његов положај у односу на власника виле био врло сличав вазалном односу. Ако погледамо слику својинских односа на латифундиЈИ, а нарочито на оном делу на коме живе и раде колони, која се добија из конституција садржаних у Теодосијевом и Јустинијановом кодексу и другим изворима, IV, V и VI века, видећемо да се та својина разликује од класичне римске својине до те мере, да слободно може рећи да се ту не ради о променама или ограничеььима, како се најчешће говори, него о стварању једног новог облика своЈlтне који je врло близак феудалном. Ево неколико чшьеница које нам дају за право да то тврдимо: 1. Колон и његова породила су везани за землу коју обра Вују и не могу je напустити. Али корелат те тьнхове обавезе je гьихово гграво да на тој земли остану и користе je. Ово право колона није класично римско право својине, јер колон не поседује њен основни атрибут: ius abutendi. Он не може ни на који начин, ни inter vivos ни mortis causa, располагатн землом на којој живи нити правима на њој. Међутим, он располаже двема другим атрибутима класичне римске својине у односу на ту землу: ius utendi и ius fruendi. Један грчки правник, истина из једног знатно каснијег периода, али који врло добро познаје Дигеста, Херменопулос, говорећи о колону каже: „Ja могу да га обавежем да обрађује землу против његове воле, али ja не могу ни на који начин да га спречим да je обрађује или да на њој лови”, док једна конституција из Јустинијановог Кодекса ( 4 ) каже изрично: »quorum fructu relevantur«, тј. да je колон тај који скупла плодове са земле коју обрађује. То његово право има апсолутно дејство јер делује erga omnes, па и према садањем и будућем сопственику те земле.

(4) ц. XI, 51.