Анали Правног факултета у Београду

зумијевашем осигурају дјетету родитељску пажшу због њихових и вАастйтих емотивних и других потреба. Треба нагласити да због друштвене улоге Центра за социјални рад не задовољава досадаппьа пракса да се само на основу разговора социјалног радника с родителями и евентуалног извида V стану странака у име Центра доставља суду извјештај и приједлог о повјеравању дјеце на чување и одгој након развода брака. Чак и у неспорним случајевима то ставла тешки терет на савјест појединаца (социјалног радника), премда коначну одлуку доноси суд. Постоји коначно и нравна могуђност да се породичним законодавством појача одговорност Центра за доставлена мишљења и приједлоге и да му се призна право жалбе на одлуку суда ако пресудом нису довољно заштићени интереси дјетета. За такво законско овлаштење Центар би доиста морао располагати солидном струнном обрадом сваког појединог случаја. Анализа конкретних случајева из праксе Центра указала je на још Једно осјетливо, али и отворено питање. Примијећена су, найме, становита колебаша у поступцима Центра када je у питашу утврђивање жеље дјетета, старијег од десет година, о томе којем од родители да буде повјерено на чуваше и одгој након развода брака. Тако je нпр. саопћено суду да je у питању повјеравање малолетника старијег од десет година чија се жела може саслушати и узети у обзир, а да мајка испуњава увјете да joj се дијете повјери на чуваше и одгој. Таква напомена Центра о жељи дјетета може се сматрати сувишном, jep je и суду позната правна норма која се овдје може примнјенити. Слиједи иримјер да дјеца нису саслушавана jep су се разговору с малолетницима противиш родители. Центар je навео да у овом предмету не може дати свој конкретни приједлог о повјеравању дјеце након развода брака и да одлуку препушта суду, што je такођер сувишна напомена. Коначно, у трећем примјеру саслушана су два брата, старији малолетниди, чија je жела била да се родители измире, а у случају развода радије би остиш с мајком него с оцем. Према томе, орган je старателства у оваком од наведена три случаја поступио другачије, а то му и дозволава недореченост породичноправких одредаба које се односе на питаше желе дјетета приликом развода брака шегових родитела. Основни закон о браку у члану 65. регулира начин заштите особних интереса дјеце чији се родители разводе, али не спомише ни један вид разговора с дјецом. Одредбу о узимашу у обзир желе дјетета садржи члан 7. (став 2) Основног закона о односма родитела и дјеце ( 12 ) коју судови аналогно примењују и приликом развода брака. Није спорно да изражена жела дјетета не мора бнти уважена jep на избор начlша збрињавања дјететових интереса, заправо утјечу објективна мјерила ( 13 ). Из чишенице да je орган старателства овлаштен да саслуша дијете онда када je надлежан ( и ) иза одлуку о повјеравању дјетета једном од

(12) Наведени пропнс одређује: ~Ако родители не живе заједно, они ће се споразумијети код кога ће дијете живјетп. Y случају да се родители не споразумију, одлуку о томе доноси надлежнп орган старательства, узимајући у обзир и жсл.у дјетега ако je оно навршило 10 година”.

(13) Опширније о томе види А. Прокоп: Комегггар Основном закону о браку, Загреб 1969, стр. 292—293.

(14) Долази у обзир случа] неспоразума ванбрачиих родитела, али и брачиих другова међу којима није покрен\т брачни спор (због развода, пошшггења iLvn утврђења да брак не постоји).

560

ÄH АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЁТА