Анали Правног факултета у Београду

561

ПРИМЈЕНА ЧЛ. 65, ĆT. 2. Й 5. ÔCMÔBHOf ЗАКОНА О БРАКУ

родитеља, у судској се пракси очито изводи аналогии закључак да и суд може позвати дијете ради изражавања жеље када по члану 65. ОЗБ одлучује о повјеравању дјеце након развода брака. Могло би се реГш да у правилу породична законодавства не садрже одредбу о могућности саслушања дјетета било пред судом, било пред одговарајућим органом социјалне заштите ( 15 ). МеЬутим, Породични законик Њемачке Демократске Републике (из 1965, године) посвећује управо том питању једну генералну одредбу, примијењиву и на случај развода брака. Члан 53. найме, гласи: „Дијете ће бити саслушано пред органом за похмоћ омладини прије свих одлука које се односе на родитељско право ако je то потребно за доношење одлуке и ако дијете нма одговарајућу менталну зрелост. Саслушање дјетета у суду допуштеио je само ако je дијете навршило 14 година живота”. Било би корисно да се добро размисли да .ли би норма слична садржаја била прихватљива и за наша будућа републичка породична законодавства. ( 1G ) Поставља се питање може ли уопће бити препоручљиво да се дијете испод 14 година живота доводи у суд и да се пред непознатим лудима, у службеном записнику, опредјељује за једног, а против другог родитеља. Није ријеткост да су и нешто старији малол>етници још увијек осјетљиви и емотивно лабилгш, па се може само претпостављати да би их ипак маьье Iрауматизирао разговор с особом оспособљеном за примјену одговарају-

(is) Посебно то вриједи за новија законодавства соцнјалистичких земара, које су попут Југославије, након другог свјетског рата, на новим основама регулирале породичне односе. Многе од њих су, за разлику од СФРЈ, у седмом десетл } ећу овог вијека и те пропксе замијениле сувременијим породпчним кодификацијама (нпр. Закон о породпци Чехословачке Социјалистичке Републике из 1965, Законик о браку и породици РСФСР из 1969. године и др.).

С 1 «) О подобности суда да саслуша жел>у дјетета ни je се у нас расправљало, па аргумената за или против нема ни у чланку, посебно посвећеном том питагьу. Речено je слиједеће; „Судови, међутим, кад доносе овакве одлуке ријетко када узимају у обзир же-ъе дјетета које je навршило 10 година односно тачније, судови уопће не саслушавају дијете о томе код кота од родителе оно жели живјети. Изглсда да судови сматрају да се прочие чл. 7. ст. 2. ОЗОРД на њих не одиоси. Али ово схваћање није правилно. Нема никаква оправданог разлога због кога дитирани пропис не би долазио до прнмјенс и онда кад одлуку о повјеравању малолетне дјеце на чување и одгој доносе судови. Нема, дакако, оправданог разлога због кога се овај пропис не би примјењивао и онда кад суд након развода брака мијеља, због промијењених прилика, своју ранију одлуку о повјераваљу дјеце па чување и одгој. Дапаче сама чињеница што je дијете након развода брака навршило 10 година и што сада жели да буде повјерено на чуваше и одгој другом родитељу, могла би у неким случајевима сама за се представљати промјену прилика која оправдана измјену раније одлуке о томе код кога ће дијете живјети’', Yen. H. Маровић: Неки проблемн у вези с повјеравањем малол>етне дјеие на чуваше и одгој it њиховим уздржавањем. (Саопћење из праксе Врховно! суда Хрватске); обј. Савјетовање о односу родителе и дјеце Изд. Републички завод за согдијални рад СРХ, Загреб, 1971, Бр. 7. Монографије са подручја социјалне заштите, стр. 249.