Анали Правног факултета у Београду

562

ЛИЛЛИ IiPABHOr ФЛКУЛТЕТЛ

йих стручних метода рада (нпр. социјални радник или психолог) него саслушаше пред судским вијећем ( 17 ). Разматрање питања заштите особних интереса дјеце у случају развода брака њихових родитеља, која се поетшке примјеном члана 65, става 2. и 5. Основног закона о браку, треба допунити сазнашем да се потреба такве заштите може правном нормой и јаче нагласити него што je то случај с нашим породичним законодавством. За успоредбу може послужити одредба из члана 26, већ споменутог породичног законика Њемачке Демократске Републике, која одређује слиједеће: „Ако суд не може повјерити чување дјетета ни једном од родитеља зато што je угрожен развитак дјетета услијед озбиљних пропуста родитеља, пресудом о разводу брака изрећи ће одузимање чуваша дјеце (члан 51). Ако се не ради о озбиљним пропустима, а у прво вријеме се ниједном од родитеља не може повјерити чуваше због околности ко je се односе на друге разлоге брачних размирица, пресуда ће одредити да родители не смију вршити родитељска права кроз раздобље од једне године. Дијете се ставља под старатељство (члан 8S). Након истека тога рока и саслушаша мишљења органа за помой омладини, суд ће донијети коначну одлуку о чувашу дјеце. Y свакој одлуци из става 1. и 2. суд мора одлучити о уздржавашу дједе и без посебног захтјева." ( 1S ). Посебно се из одредбе става 2. цитираног законског члана јасно види да законодавац не дозвол>ава родитељима да због својих мейусобних несутласlща угрожавају интересе дјеце. Тиме je за родителе који нису спремни на неопходне уступке, изречена законска пријетња да годину дана могу остати без правог родитељског утјецаја на дјецу. НеувиВавних родитеља има и у нас, па je вриједно размислити о могућности да им се привремено дјеца не повјеравају на чуваше и одгој након развода брака.

(17) О том аспекту проблема ннје водно рачуна ни Врховнн суд Југославије у слиједећој својој одлуцн: „Суд je по закону (члан 7. Основног закона о односима родителе и дјеце) дужан да узме у обзпр жељу дјегета које je навршило 10 година. Суд може да одлучн и супротно од онота што дијете желн, али \ таквом случају судска одлука треба да садржн разлоге на основи којих се закључује да оно што дијете жели није у «кетовом интересу". Из образложења: ~ . . . Међутим, по члану 7. Основног закона о односима родителе и дјеце, же-va дјетета које je навршило 10 година лайма се у обзир ако родители! не живе зајелно и не могу се споразумјети о томе код кога ће дијете жнвјети, па je другостепеки суд повриједио закон када je своју одлуку донио не узимајућн у обзнр ову изјаву. Свакако да ова изјава не обавезује суд да одлучн у сагласности с оним што дијете жели. Но то не значи да кориштеше овог средства у поступку нема никакав значај и да дијете треба да наведе разлоге због којих се опредељује код којег ће родитеља остати. Изјава о којој je ријеч у члану 7. Основног закона о односима родитела и дјеие има значај претпоставке да мало.четно дијете старије од 10 година може да осјети, када се наЬе у оваквом положају, гдје he му бити боле и да то изрази у виду желе. Суд може да одлучн и супротно од оног што дијете желн, и у таквом случају судска одлука треба да садржн разлоге из којих се према одређеним околностима случаја мора да заклучн да оно што дијете жели није у ньеговом интересу... : Решегье Савезног врховног суда Гз 2/57 од 25. Т 1957. године (обј. Збирка судских одлука, Београд 1957, кгь. 11, ев. 1, одл. бр. 47, стр. 105).

(18) Одредбе Породичног законика НДР цнтиране према «А happy family Ute«, издам Миннстарства правде, Дресден 1966.