Анали Правног факултета у Београду

563

ПРИЛШНА ЧЛ. 65, СТ. 2. И 5. ОСНОВНОГ ЗАКОНА О БРАКУ

Ако се хаквој дјеци жели помоћи и осигурати им све увјехе за успјешан психо-физички развихак, онда je похребно још много напора да разнолики видови друшхвеног збрињавања дјеце замијене и надомјесхе родителе који из било којег разлога нису на висини свог задахка. Поболшање и далње унапређење сурадње измеВу суда и органа старательства у одлучивању о повјеравању дјеце на чување и одгој након развода брака тешко je замислити без конкретных акција у више праваца. Извјештаји Центра суду за сада у правилу немају у доволној мјери оне податке који су посебно вриједни за одлуке о повјеравању дјеце након развода брака (нпр. опис начина опхоВења између самих родитеља и према дјетету, како се проводи брита о учењу и разоноди дјехета, у чему се она састоји, како се проводе дани одмора и сл.). Потребни су суптилнији показатели о стану породичних односа од описа стана родитела. Без тога je нереално очекивати да Центар за социјални рад може дати добро образложени приједлог о повјеравању дјеце након развода брака. Евентуално ново законско овлашћење органу старателства да се жали на одлуку суда коју сматра неприхватљивом са стајалишта заштите интереса дјеце не би имало никаква смысла ако праву на жалбу не претходи добра обрада сваког појединог случаја. Методу психолошког вјештачења требало би примјењивати знатно чешће него до сада и то у погледу свих чланова уже породице, а не само дјетета. Завађеним родитељима и њиховој дјеци треба на тај начин помоћи да лакше преброде тешкоће које развод брака собой доноси. Y припремању података о породичним приликама (за потребе бракоразводне парнице) орган старателства наилази на ситуације у корима се указује неодложна потреба да се дијете што прије издвоји из неповољне породичне средине. Минямални би задатак органа старателства тада био да барем скрене пажњу суду да je потребна привремена мјера о смјештају дјетета до окончања бракоразводног поступка. О дуготрајнијим рјешењима за збрињавање утроженог дјетета могу се суд к орган старатељства договорити, али их и онако мора осигурати и провести Центар за социјални рад. Након прикуплагьа свих елемената за извјештај суду (извиди, разговори, вјештачења) препоручливо je да приједлог о повјеравању дјеце на чување и одгој након развода брака не израВује појединац, већ тим стручњака различитих профила. Само за такав приједлог суда има смисла да центар за социјални рад сноси одговорыост и да на одлуку суда добије право жалбе —• Недореченост породичног законодавства о питању могућности да дијете изрази своје желе за смјештај након развода брака гьегових родителе, изазива потребу да се што прије уклони недостатак у прописима. МеВутим, и сада има мјеста препоручи да се дјетету омогући да изрази своју желу у неформалном разговору, по могућности изван било чијих уредских просторија и записника. Премда досадашња искуства о сурадњи између суда и органа старагељства у доношењу одлука о повјеравању дјетета на чување и одгој