Анали Правног факултета у Београду

890

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ристи, то зависи од друштвене конвенције (самоуправних договора и споразума). Но када je у питатьу величина (вредностно и материјално) минималног личног дохотка, онда његово утврБивање мора нужно да се заснива на објективним ухицајима тржишних односа (закона). Сваки други прилаз водио би неминовно у субјективизам, нереално одређивање његове квантитативно стране (нормалне репродукције односно „материјалне и социјалне сигурности радника”). Међу најважније економске разлоге да се у процесу расподеле дохотка одреди најнижи лимит личних доходака, по нашој оцени, спада захтев за објективно фиксирање односа између потребног производа и вишка производа. Кад та граница теоријски није одређена, а она није унапред обј активно утврђена због тога што, наводно, противуречи суштини социјалистичких односа расподеле, онда у пракси постоји реална опасност да се потребан производ спусти на недопустиво низак ниво. Штавише осетно нижи него што би реално требало да буде, с обзиром на степей развоја материјалне основе рада и постојеће услове стицатъа дохотка. Треба рећи да то ствара опасност да се доња граница личног дохотка спусти испод нивоа најамнине, нивоа који би могао да се формира при истим или сличним матери]алним условима производив и према достигнутом степену развоја производне снаге друштвеног рада. За моменат нису битни општи разлози ни непосредни узроци који jMory да доведу до тога. Важно je да у расподели дохотка постоји теоријска могућност да свака његова величина па и најмања може да представл>а потребан производ (основни лични доходак). Добро je, ако се „слободним померагьем” интегрише у вишак производа и пастепено све вшпе обухвата укупан доходак, нашта, иначе, указују опште тенденције развоја друштвено-економских односа у нас, али не вал>а уколико се, из било којих разлога, спусти испод биолошке репродукције произвођача, а до тога je теоријски могуће да дође и догађало се то често у нашој и пракси других социјалистичких земаља. Друга трупа разлога, за утврђивање доње минималне границе лнчног дохотка, налази се у области правно политичке надградње. Пошто теоријски није фиксирана његова најнижа величина, опасност да падне испод критичке тачке (природне репродукције, „материјалне сигурности" радника), претвара се, постаје и временем прелази у реалност. У свакодневној пракси долази до честих појава да се лични доходак појединаца (то су случајеви кад се у једној радној основној организацији удружено! рада формира лични доходак, за неке њене чланове, претерано ниско), трупа (кад радни колектив није у могућности да, из било којих разлога, обезбеди никакав ниво личног дохотка својим члановима) и читавих категорија радника (у овом случају je реч о контигенту неквалификоване радне снаге) одреВује неадекватно у односу на потребе нормалне репродукције субјективних чинилаца производње. Све чешће појаве да се у свакодневном животу, путем механизма примарне, секундарне и основне, интерне расподеле формира лични доходак произвоБача по вредности знатно испод нивоа потребног производа, доводи до шире реакције друштвених чинилаца.