Анали Правног факултета у Београду

деле према раду. Све се то, по нашој оцени, налази далеко изван домашаја категорнје минималног, најнижег личног дохотка. Једносхавно речено-, он je независан од начина, облика, система расподеле новоствореног производа (дохотка). Зато има доста разлога да се у систем његове расподеле означи најнижи, доњи лимит испод кога не би могао, нити смео, без обзира на економске разлоге, да се спусти лични доходак запослених лица. Чим се неко налази укључен, ангажован у радне и производне процесс, мора му се у систему расподеле осигурахи, независно од снега (потребе бржег развоја производних снага, ширих циљева изградње социјализма и сл.) минимум репродуктивне способности. Нема сумње да би без тот а нужно дошло до прекида континуитета привредних токова (процеса рада).

2. Претпоставке за утврћивање доњег лимита линног дохотка Тако уопштено говорећи, економски разлози за одређивање најниже границе личног дохотка, налазе се у логици унутрашњег јединства и повезаности основних момената привредног процеса, који се остварује унухар основне организације удруженог рада. Између процеса рада где се, иначе, ствара доходак, процеса расподеле у коме се он расподељује, одређује учешће сваког радног човека у располагању делом дохотка, и процеса потрошње, постоји нераскидива унутрашња веза. Нарушавање те унутраппье органске повезаности укупних привредних процеса довело би одмах у питање континуитет и репродуктивну способност основне организације удруженог рада. До те исте ситуације и прекида привредних токова могло би доћи, наравно, уз садејство и других узрока, и тада, кад се не би водило рачуна да се што адекватније, објективно, на бази утврВених критерија одреди доња, најнижа граница личног дохотка (у одреВеном смислу речи потребан произвол за репродукцију радника и иегове породице). Y склопу опште унутрашње повезаности и јединства процеса производив, расподеле и потрошње треба истаћи и посебне економске разлоге да се у систем расподеле дохотка угради минимална величина личног дохотка. Y оквирима социјалистичке робне привреде и баш зато што она јесте робно-новчани облик привређивања, „организације удруженог рада морају, управо због тога што дјелују као робни произвоЬачи, обрачунавати величину вриједности пстребног производи (минимални или основни оио личног дохотка) као имплицитен трошак, jep се и та величина (једнако као и величина вриједности утрошених средстава за производњу) појављује објективно као она величина у укупној вриједности произведено робе, која се путем прометног процеса из свог робног облика мора стално враћати радном колектнву у новчаном облику” (подвукао Д.Ш.). Све док je социјалистичка привреда робно-новчана привреда заснована магье-више на вредносним показатељима и дејствима тржишних закона, све дотле je неопходно утврВивати, унапред факсирати (номииално и натурално) величину најнижег личног дохотка радника. Ко треба, у крајњем случају, да утврди иегову квантитативну страну (најбоље je да то буду непосредни носиоци расподеле) и који поступак у томе да се ко-

889

ТЕОРИЈСКО И ПРАКТИЧНО УТВРБИВАЕЬЕ НАШИЖЕГ ЛИЧНОЕ ДОХОТКА