Анали Правног факултета у Београду

888

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Сасвим je разумљиво што се за одреВивање суштине социјалистичких односа расподеле полази од датах карактерисхика и принципа економског система. Око тога нема, бар колико je познато, никаквих спорпих тачака. Сва питања те врсте су теоријски рашчишћена, Међутим, спорови се јављају кад треба дати одговор да ли je могуће да се разграничи доходах на потребан производ (шта се под њим подразумева, како се одређује и где му се налазе границе) и вишак произвола (средства за акумулацију и за подмирење других потреба удруженог рада), и онда и под условима кад се узме у обзир цео скуп претпоставки од којих се полази у процени садржине социјалистичких односа расподеле (присвајања). Према општеприхваћеном ставу, као што je напред више пута напоменуто, доходах je јединствена целина, неподвојива на основу монопола својине, али исто тако, без сумгье, у пракси разграничена на нето личне дохотке (службе за потребе личне потроппье производ јача и преко њих се непосредно успоставља веза између друштвене и личне својине), други део служи за потребе акумулације (проширена основа друштвене својине), а остатак дохотка се ангажује за потребе непроизводне сфере друштвеног рада (омогућава слободну тржишну размену рада између, с једне стране, корисника и с друге стране извршилаца услуга). Треба напоменути да су ова разграничена била у основи стално присутна у свим фазама развоја нашег система расподеле (у почетку, до 1954. године као систем плата, касније расподела добити, а од шездесетих година на овамо устаљује се и све више развија систем дохотка). Y томе, дакле, нема спора да ли се или не подваја доходах на по ј едина елементе; личне дохотке, потребан производ, вишак производа. Нема спора ни у томе да ли се његово разграничена на личне дохотке, потребан произвол и остатак дохотка, вишак произвола врши на основу својине употребив вредности радне снаге, јер, пошто радна снага у социјализму губи својства робе, онда из тих разлога није могуће ни користити њену вредыост, пошто je нема, као основу за фиксирање било које, па и најниже величине личног дохотка. Уз то долази и економски садржај друштвене својине средстава за производњу, начин присвајања који негира сваки облик, било коју врсту монопола на основу којег би појединци или друштвене трупе могли да присвајају део дохтка у облику вгппка производа мимо или изван критерија рада. При анализи најнижег (минималног) личиог дохотка нужно je поћи од ове теоријске основе. Иначе, сваки друга прилаз довео би у питање основне вредности и принципе соцнјалистичке расподеле (присвајања). Отуда, ни једна од наведених премиса не противуречи захтеву да се у основној расподели дохотка фиксира његова минимална, најнижа величина; оно што се захтева као нужна потреба, минимум егзистенције, минимални или основни лични доходак. Његово одреВивање није противречно ни са једним од битних принципа социјалистичке расподеле, јер се према нај нижем личном дохотку не може никад одредити суштияа самоуправљања, характер друштвеног присвајања, економски садржај искоришћавања заједничке материјалне основе рада, нити се њиме негира (условљава) робни характер радне снаге и остваривање принципа распо-