Анали Правног факултета у Београду

571

ПРАВЫЙ ПРОБЛЕМЫ YCBOJEH.A

(3) Ако су дехе усвојили супрузи, па потом гьихов брак буде оглашен неважећим или буде разведен, да ли то утиче на усвојење? Усвојењем je заснован родитељски однос правним путем, без обзира да ли je у пихању потпуно, нераскидљиво усвојење или обично, раскидљиво усвојење. Отуда се на овако поставлено питање мора дати негативан одговор. Проглашење брака неважећим или развод брака, као и смрт једног од супруга, нема никакво дејство на усвојење. Права и дужности према усвојеном детету регулишу се као да je у питању рођено дете. (4) Посебно je питање утицај доба старости на активну адоптивну способност. Законодавства у којима институт усвојења служи продужењу породице по правилу су предвиВала, а има их која још увек предвиђају, да се као усвојиоци могу појавити лица која немају своје брачне деце. Уз ову предпоставку je најчешће шила друга високе године старости усвојиоца, што у извесном смислу представља јемство да лице у тим старијим годинама и неће имати своје деце. На тај начин су обезбеВивани наследноправни интереси тзв. законитих потомака. Тако je француски ГраВански законик (чл. 343) предвиВао да може усвојити само лице које je навршило 50 година. То исто су учинила и законодавства која су усвојила француски ГраВански законшс (Белгија, Луксембург итд.). Исте године за усвојиоца предвиВају и Општи аустријски ГраВански законик од 1811. § 180) и немачки ГраВански законик од 1896. (§§ 1744 и 1745). Касније, почетком XX века, под утицајем нараслих потреба, старост од 50 година постала je велика сметгьа за остварење усвојења, па законодавства снижавају број година старости за усвојиоца на 45 па и на 40, да би, касније ова граница била спуштена на 35, на 30 па и25 година. ( 13 ) Занимљиво je решење новог италијанског права. ГраВански законик од 1942. године предвиВао je да усвојилац треба да буде' старији од 50 година. Закон од 5. VI 1967, који je увео тзв. специјално усвојење, слично француском потпуном усвојењу, предвиВа да усвојиоци могу бити супрузи који се налазе у браку најмање пет година a старији су од детета 20 до 45 година. ( 14 ) Већина гтових законодавстава, нарочито социјалистичких земаља, па и наше, не предвиБају одре Вену старосну границу за усвојење. То значи да свако потпуно пословно способно лице, које може пуноважно изјавити своју вол>у, без ограничења горње границе старости, може бити усвојилац. МеВутим, води се рачуна о различи у годинама измеВу усвојиоца и усвојеника, јер усвојење опонаша однос родитела и деце.

дино лице или брачни пар усвајају многа законодавства (на пример чл. 6. Основног закона о усвојењу, чл. 7. Закона о усвојељу Македоиије, чл. 115. пол.ског Закона о породици, чл. 69. румунског Закона о породици, § 47. мађарског Закона о браку, породици и старатељству, § 66. чехословачког Закона о породици, чл. 50. бугарског Породичног кодекса). Француско право (чл. 343. Code ch'il-а) я кад je у питану потпуно усвојеље предвиЬа могућност да се као усвојилац појави „свако лице”.

(is) На пример, Норвешка, Закон о усвојењу од 1917; Финска, Закон о усвојењу од 1925; Шведска, Закон о усвојењу од 1949; Данска, Закон о усвојењу од 1956; Енглеска, Закон о усвојењу од 1958. Новелирани француски ГраЬански законик (Закон од 11. VII 1966) предвиЬа кад je у питању потпуно усвојење да усвојиоци могу бити брачни другови од којих бар један треба да има 30 година и да су 5 година у браку.

(и) Према Revue internationale de droit comparé, 1973, 1, p. 214.