Анали Правног факултета у Београду

573

Правки лроблёмй усво,гёььа

у питању настаыак усвојења ' као породичног статуса јављају се многа питања која се тичу, с, једне стране, услова или претпоставки потребних за заснивање или настанак усвојења, пре света везаыих за сагласност вол>а лица која учествују у засниватьу овог статуса, а с друге стране које се тичу саме садржине дејсхва које производи усвојење. За насхајање усвојења, без обзира да ли je реч о „закључењу усвојења” или о шеговом „настанку”, о чему ђе бити касније речи потребна je сагласност усвојиоца односно усвојилаца, сагласност родителя или старателя и, када je то могуЬно и предвиЬено, сагласност усвојеника. (1) Питање еагласности усвојиоца не нстиче посебне проблеме, будући да се захтева да то буде дице које je пунолетно и пословно способно. Питагье се јавла када je реч о еагласности усвојиочевог брачног друга, који није усвојилац. Она je несумњиво потребна за пуно обезббВење остваривања циљева усвојења, јер дете постаје члан породице. Наравно, таква сагласност ce неће тражнти ако je брачни друг усвојиоца пословно неспособан, ако одвојено живи (на пример чл. 104. Кодекса РСФСР, § 48. маЬарског закона, чл. 341—1 француског Грађанског законика) или ако je лишен родителског права (на пример, чл. 6. Основног закона о усвојењу, чл. 69. румунског закона). (2) Сагласност природних родитеља детета које се усваја je главки и општи услов за настајање усвојења, уколико су они пословно способни. Ипак и овде има правшах проблема. Пре свега, да ли je неопходна сагласност оба родителя, па и оног који je лишен родитељског права. Сасвим je логично одговорити негативно. Нормално je, што je и морална и законска обавеза родители, да врше своје родителске дужности (које су истовремено и њихова права) како je најбоље за чување, подизање, васпитање и образовање свога детета. Ако они и не врше своје дужности, већ их грубо занемаре или чак и злоупотребе, не може се очекивати од тьих да ће водити у случају усвојења о интересима овога детета. Стога у том случају није потребна њихова сагласност. ( 19 ) Нека законодавства чак и у таквом случају дају могућност да се чује мишљење оваквог родитеља прописујући да je суд дужан да саелуша и родитеља лишеног родитељског права. ( 20 ) (3) Може се поставити као проблем сагласност оца ванбрачног детета чије je очинство утврђено одлуком суда. То нарочито важи за она законодавства по којима очинство утврђено одлуком суда нема увек статусни карактер (ако je очинство утврђено, с тим да тако утврђеном оцу не припада родителско право). ( 21 ) V таквом случају није потребна сагласност родитела. ( я ) Родительски однос ванбрачног детета утврђен б*ило признањем, било одлуком суда, статусног je карактера. Према томе, за

(19) По чл. 118. пол>ског Закона о мородици. чл. 70. румунског Закона о породици, 5 48. маЬарског Закона о браку, породици и старате.ъсхву, чл. 100. Кодекса о породици РСФСР, чл. 5. Основног закона о усвојси.у и новелираии чдан 348. француског ГраВанског законика.

(20) у том смислу чл. 51. бутарског Породичног закона.

(21) В. §, 2. чл. 94. пољског закона о иородици и старательству.

(22) § 69. Породичног законика Немачке Демократске Републике и чл. 118. пољског Законика о породици н старатељству.