Анали Правног факултета у Београду

574

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

оца ванбрачног детета утврЬеног одлуком суда треба да важе иста правила као и за оца брачног детета или оца ванбрачног детета чије je очинство признато. (4) За постојање усвојења потребна je сагласност оба родитела. Шта ће бити ако један родител, који je пословно способан и није лишен родителских права а познато му je место боравка, одбије давање сагласности (на пример, разведени родитељ коме није дете поверено на чуваше и васпитање). Могућа су различита решења. Прво решење, на изглед логично: потребна je сагласност оба родитела, осим у наведеним изузетним законом предвиВеним сучајевима, па ако н>е йена не може настати усвојење. То решенье je било изражено у нашем Основном закону о усвојењу од 1947. По њему je недопустиво усвојење детета против воле родитеља. Аруго решење више води рачуна о могућим интересима детета. Неспоразум родитела не мора спречити усвојење. Оставла се суду односно надлежном органу да одлучи. При томе се органу који одлучује не дају никаква ближа упутства. Треће решење je истовремено средње решење, које je заступлено у већем броју новијих законодавстава. (^ 3 ) Оно јасно одређује хипотезе при постојању којих дете може бити усвојено и без сагласности другог родитела. Сматрамо да je ово решење у складу ca савременом тежњом да и кад je у питању усвојење средишње место заузимају интереси детета и њихова заштита. С тога треба дати овлашћење надлежном органу да у извесним случајевима дозволи усвојење и без сагласности родитела (на пример, ако овај дуже времена услед немарности или ког неоправданог разлога не одржава контакт са дететом, не доприноси његовом издржавању, а злонамерно не даје сагласност за усвојење). (- 4 ) (5) Пако поједина законодавства лете које се усваја означавају као објекат усвојења, ( 25 ) оно то стварно није. Оно je субјекат права ко ји -не поседује пословну способност. Због тога приликом склапања усвојења, без обзира да ли изјаву сагласности даје родител или старател, он то чини као заступник детета у име детета. Разуме се по себи да то родител чини и у своје име. Будући да се дете сматра као субјекат у односу усвојења, нормално je да се тражи његова лична сагласност за усвојење чим je оно способно да о томе расуђује. Наравно, кад je у питању тзв. обично, раскидљиво усвојење, пошто je најчешће један од услова за потпуно, нераскидливо усвојење да дете није способно да схвати мењање родител>ског односа. По нашем досадаппьем праву тражи се сагласност, боле рећи пристанак, малолетника на већ постигнута споразум о усвојењу ако je

(23) На пример § 68. чехословачког .Закона о породцци предвиЬа да ннје потребна сагласност родителе ако најмање за време годину дана не покаже истинско Iштересован>е за дете, које би као роднгељ треба<\о да покаже; слично прописује ч.\. 101. Кодекса о породици и браку РСФСР, § 70. Породичног кодекса Немачке Демократске Републнке. По Закону о усвојењу СР Македоније (ст. 3. чл. 9): ~Није потребна са!ласност роднтеља који по разводу брака није показао интерес за своје дете, нити за гьега navalia пздржавање, као и када се као усвојилац јавља нови брачни друг родителе малолетног детета које се усваја".

(24) Y том смислу А. Прокоп: Оп. цит., стр. 71—72.

(25) На пример, став 2. чл. 345. иовелираног француског ГраЬанског законика.