Анали Правног факултета у Београду

602

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

само онда када je отказ дат противно изричитим законским одредбама ( 2 ). Једни су бранили став да суд ни je надлежан да решава спорове о оправданости отказа, а други, да се тужбом редовыом суду може побијати целисходност отказа ( 3 ). Тако je било и у судској пракси. На крају je преовладало мишљење да и у том случају треба обезбедити судску заштиту права радника jep je развитак самоуправних односа указивао на такво решење као једино исправно ( 4 ). Устав од 1963. и Основни закон о радним односима од 1965. г. новим решењима су скинули са дневног реда истакнути проблем. Основни закон о радним односима je у складу са уставном одредбом да рад раднику може престати само под условима и на начин одређен савезним законом (чл. 36), одредио основе и услове престанка рада и обезбедио судску заштиту за случај престанка рада. Достало je потпуно јасно да се престанак рада у нашим самоуправним односима не може тумачити и постављати слично раскиДању уговора о раду односно отказу. Отказ није ни предвиБен као начин престанка рада ( 5 ). Та иста јасноћа, изгледа, није постигнута када je регулнсано ступан>е на рад. Напротив, овде je остала могућност да се на нов начин поставля старо питање питање да ли се може водити радии спор када je у питању попуњавање слободних радних места обичним огласом ане конкурсом ( 6 ). Y суштини поставляло се питање каква je слобода „уговарања” ступања на рад као што се раније, путем питања каква je слобода отказивања радног односа, у суштини расправљало питање каква je слобода раскидања уговора о раду. Истина, овде више и није могло бита речи о уговору о раду и било je то понављање превазиђеног спора и превазиБене проблематике. Основни закон о радним односима je одреВивао да радници ступају на рад слободно израженом вољом јављајући се за слободна радна места и „нико не може ограничити слободу радника у избору радне организације, у коју жели да ступи на рад, нити радну заједницу да самостално одлучи о његовом пријему у радну организацију ... ” (чл. 19). Тош само радни однос у приватних послодаваца се заснивао уговором о раду али ни то није више био класични уговор о раду по низу својих елемената ( 7 ). И поред свега што нејасности није требало да буде у смислу дилеме да ли радник има или нема право на судску заштиту права, ако се за слободно радио место јавио на основу обичног огласа који није конкурс, дошло je до размимоилажења. Тедни су сматрали да радници имају право на судску заштиту, а друга, да радници то право немају. Чак je било у изгледу да превлада становиште да радници, за случај

(2) В. др А. БалтиБ, Основн радног права Југославнје, Београд 1963. г. стр. 309. и др.

(з) Д. Паравина, Заштита радника у поступку отказнвагьа радног односа, Зборник радова бр. 2/1963, стр. 77—94.

(4) Др А. Балтић, on. цит. стр. 309. н Д. Паравина, оп. цит. стр. 93—94.

(з) Др А. Балтић, др М. Деспотовнћ, Основн радног права са основням проблемима социологије рада, Београд, 1968, стр. 303.

(6) Објашњење Савезног секретарпјата за рад (бр. 254/1 од 1. 3. 1967. год.).

( 7 ) В. Закон о радним односима (Службенн гласник СР Србије, бр. 5/1971, чл. 1—15).