Анали Правног факултета у Београду

603

СТИЦАЊЕ И ПРЕСТАНАК СВШСТВА РАДНИКА Y УДРУЖЕНОМ РАДУ

када су се за слободно радио место пријављивали на основу обичног огласа, немају право на судску заштиту. Било je то опет определлње према превазиђеним решењнма да радник само изузетно има право на судску заштиту када je у питању конкурс односно да по правилу ту заштиту нема као што je то у условима приватносвојинских односа. И судска пракса се, углавном, определила за став да се радии спор не може водити али у образложењима судских пресуда уочавају се колебања у погледу тог става. Касније je судска пракса постелено мењала свој став ( 8 ) али je скоро дошло до уставног спора и проблем je скинут са дневног реда престанком важеньа Основног закона о радним односима. Истина je да je Основни закон о радним односима својим одредбама о ступању на рад (чланови: 18—22. и у вези са њнма члан 23. Сл. лист СФРЈ, бр. 43/1966), допринео да судска пракса заузме став да радници немају право на радни спор у овде описаном случају. Међутим, с обЬиром на уставне одредбе, начелне и друге одредбе Основног закона о радним односима, и самоуправне друштвене односе у условима друштвене својине на средствима за рад, морало je бити јасно да такво решење, односно, такво тумачење Основног закона о радним односима, није у складу са Уставом (чл. 70). Тако je и овде, може се рећи, дошло до израза уговорно схватање радних односа, односно једно схватање односа рада и пријема на рад у самоуправном друштву које није у складу са чињеницом да je реч о ступању на рад („заснивању радног односа”) у условима друштвене својине на средствима за рад и право може да изражава само ту чшьеницу а не да почива на решењима која су очигледно превазиђена. Могло je због тога бити јасно да ако- су, и, уколико су, одлуком о пријему на рад повређена уставом гарантована права радника (нпр. право на једнаку доступност свих радних места), а радна заједница не промени ту своју одлуку, да je једино прихватљиво решенье да се раднику допусти да оствари судску заштиту својих права. Другачије решење води концепцији односа рада као уговора о раду. А изнад свега овога Устав од 1963. године планом 70. гарантовао je заштиту свих права пред судом. Пред крај важења Основног закона о радним односима углавном je сазрело схватање да кандидат пријављен за слободно радио место по огласу, који није конкурс, има иста права као и они који су се за слободно место јавили на основу конкурса. Нови Закон о међусобним односима радника у удруженом раду обезбеђује ту једнакост и не допушта могућност различитих тумачења. Сви имају једнака права, под истим условима, у погледу стицања својсгва радника у удруженом раду. Таквом ставу je давно прилагођен начин оглашавања слободних радних места односно одређено да се сва радна места оглашавају путем јавних сред става информисања. Било je време да се и судска заштита права усклади са овим чшьеницама и правним гарантијама.

(8) В. нпр. Решенье Врховног суда Хрватске Рев. бр. 222/68. од 24. XII 1968. и Пресуда Врховног суда Србије, ГЗЗ-94/67, од 12. VI 67, Пресуда Врховног суда Србије Гзз 250/68 од 23. I 1969. г. '