Анали Правног факултета у Београду

229

ПРИКАЗЫ

Y вези с новчаним обавезама требало je обрадити и питаьье места испуњења. О томе аутср говори укратко на стр. 231, али као „о питању у вези с плаћањем међународних обавеза”. Он ту наводи » dette portable, Bringschuld« и » dette quérable, Holschuld « и у погледу немачког права позива се на § 269. БГБ-а. МеВутим, за новчане обавезе постоји у немачком ГраВанском законику посебан пропнс, и то у §-у 270, по којегд су новчане обавезе »Schickschulden«, које проф. Круљ уошите не спомиње, као што се не упушта ни у питање сношења ризика и трошкова. Ни у набрајању модерних новчаних система аутор није био срећне руке. Доста дуто говори о разним облищша златног важења, а нигде не сполшЕье његову основну карактеристику, а то je тзв. златни механизам, који се код gold specie standard-a састоји у слободном ковању злата и слободном топљењу златника, а онда у обавези Централне банке да по законској цени злата замењује злато за новчанице и обрнуто, као и да се монетарна политика води по „правилима игре” златног важења. Аутор, истина, на стр. 11. вели да златно важење „почива на одржавахьу једнакости измеБу вредности домаће новчане ј единице и једне по тежини одреБене количине злата”, али код златног важења je одлучан начин како се та једнакост постиже. Тер златан новац, макар и пуне вредности, још није златно важење, као што не би био ни онда када би му се вредност на тој висини одржавала административним мерама. Енглеска je прогласила новчанице законским средством плаћања 1833, а не 1830. године, како се наводи на стр. 12. Исто тако je нетачно да je у Сједињеним АР жавама после „признавања новчаницама статуса законског средства плаћања 1933. године плаћање могло сада бити вршено како у металлом новцу тако и у новчашщама” (види се да аутор мисли на златни новац пуне вредности), када je једновремено била не само укинута конвертибилност већ и забрањено свако плаћање у злату, па чак и конфисковано све злато у кованом облику и у полугама. Y II ал. на стр. 13. брка се појам „хромог” важење са важењем златних полуга. Хромо важење ( 21 ) je ознака за биметализам по обустављању слободног ковагьа курантног сребреног новца; у ствари, то je монометализам злата и Француска га je фактички завела већ 1876. године, кад je обуставила слободно ковање сребрењака од 5 франака. На истој страни се тврди да je важење златних девиза уведено после првог светског рата, a постојало je већ пре 1900. године у Индији, Аустро-Угарској, Русијн. Говорећи о „статусу” валута земал>а члангща МеВународног монетарног фонда, на стр. Î6. стоји да „паритеты обавезују чланице на конвертибилност њихове националне валуте”, али нигде се не спомиње чл. VIII Споразума о ММФ-у који одреВује врсту те обавезе, која се битно разликује од коывертибилности у златном важењу. На истој страни се тврди да Фонд неће приговорити ако измена паритета не прелази 10% од првобитног паритета, али je при томе изостављен услов који гласи: „ако предложена измена, заједно са свим ранијим изменама, било повишењима било смањењима, не прелази...”. Када о тим 10% говори, Каро (Carreau) то посебно истине ( 22 ). А када je већ реч о „статусу" валута земаља чланхща Фонда, требало je бар споменути и поделу земаља на оне са статусом чл. VIII и оне са статусом чл. XIV. Говорећи о могућностима пада вредности металног новца, аутор на стр. 19/20. наводи три узрока, а не наводи као узрок и прекомеран прилив кованог новца пуне вредности, као и у случају дисажије сребреног новца у Аустрији 1879. године, која je према новчаницама износила

(21) bi-mctallisme boiteux (Jean Marchai, Monnaie et Crédit, стр. 75). (22) Souveraineté et Coopération Monétaire Internationale, Paris 1970, стр. 336; Le Fonds Monétaire International, Paris 1970, стр. 123, нал. 3.