Анали Правног факултета у Београду

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

новчаним знацима одређеног новчаног система према вредности (курсу) стране валуте; у роби или у новчаним знацима одоеЬеног новчаног система према вредности робе". Y вези с тим треба, пре света, приметити да набрајање није дефинициј а. Осим тога je и набра Јање непотпуно. Иако касније (стр. 170—179) под насловом „Клаузуле плаћања у роби и према вредности робе” аутор говори и о индексним клаузулама, у горњој његовој дефиницији индексна je клаузула нзоставл.ена. Вероватно зато што се није могло рећи да се дужник обавезује да „плати у индексу”. А ипак, једно je робна, а друто индексна клаузула. Поред тога, формулација je нетачна. Заштатна клаузула je у сваком случају споредна одредба (pactum adiectum) уз новчану обавезу. Обавеза, у које je било која роба (па и злато) не само in obligatione, већ и in solutione, јесте об'авеза на испоруку робе, а никако новчана сбавеза. Робне клаузуле спадају под појам заштитних клаузула монетарыог права само ако су вредносног, а не модалитетног карактера. Истина, ради избегаваььа ризика од флуктуација вредности новца, иранке могу да избегну и склапање обавеза у новцу, али то je прелажење на натуралну размену, што нема везе с монетарним правом. Осим тога, при новчаним обавезама дужник се не обавезује на плаћање у новчаним знацима он може платити и у жиралном новцу. Дужник се уопште не обавезује на плаћање било каквих новчаних знакова, већ одређеног новчаног износа. Ту je проф. Круљ у противречности с оним што на другом месту тврди. Укратко, ,дтредмети за које се везује плаћање, односно утврВивање вредности новчане обавезе” не „играју ... функцију платежног средства валуте плаћања на место папирног новца (законског средства плаћања) који je на тај начин елиминнсан”, као што тврди проф. Круљ, већ само „функцију мере вредности валуте вредновања”. Иако je жирални новац уврштен у новчане инструменте, ипак га je било боље обрадити као оно што јесте, найме, као квалификовано новчано потраживатье од банака. Ту je требало приказати хисторијски развој, који je ишао од редовног депозита и преко нередсвног довео до појма збирног депозита и коначно до (економског) појма банкарског депозита, односно депозитног (жиралног) новца. У вези с тим je требало рашчистити питагье правке природе краткорочних средстава на чековним рачунима (посебно контокорента). Тада се сигурно не би могло тврдити да je плаћање жиралним новцем „правно у ствари плаћање nyreiM цесије тражбине” (стр. 41). Баш супротно je тачно: дознаке преко рачуна нису цесија, већ „ново оснивање потраживања лица Б уз смањење потраживања лица А” ( 19 ). Уосталом, како би се цесија, као уступање тражбине, конструисала у случају да » cedent « од банке уопште ништа не потражује, већ на основу контокорентног кредита (тзв. overdraft system) може код ње да уђе у дуговање по свои контокорентном рачуну? Правно je нетачна и сама дефиниција (тачније списивање) жиралног новца, где стоји да то „није новац у правом смислу речи, као што су новчанице и ковани (метални) новац, већ су то средства (начини) помоћу којих се врше плаћања, и то без употребе готовог новца. Практично, под тим појмом се подразумевају чекови и вирмани”. Чекови и вирмани су (највећим делом) аснгнације, а у нашем праву вреди старо правило да „асигнација није плаћање” ( 20 ).

(iß) Duden, Der Gestaltwandel des Geldes und seine rechtlichen Folgen, Karlsruhe 1968, стр. 9. Исто тврди и Fögen у Geld- und Währungsrecht, München 1969, стр. 158. (20) в. Ehrenzweig, System ... § 336 IV 2; Dernburg, System des römischen Rechts, § 376 и. 9. Упореди и § 1342 al 3 Предоснове. односно § 1401, ал. 3 аустрнјског Општег граБанског законика.