Анали Правног факултета у Београду

227

ПРИКАЗИ

Дрвом делу (стр. 8. и 38). Гада би морао доћи до закључка да je номинализам ыастао, додуше, ыа подлози наведеые противречыости, али да му je корен у исамосхалегьу нов чане j единице ко je je ышло укирак с демахсриЈализадиЈом новда. чювчана j единица (.пусоаум-ова идеадна jединица, xvejHceoßa (ixeynes-OBà.) и других ннсаца рачуыска јединица) HHje нравна, веп содщална nojasa, производ психологще масе, kojh je настао на основу тога што je новац ex aejmatione mensura, док су све осхале ствари mensurata, и као такав имплицира стабилност, а то значи и континуитет вредности. Тај процес монетарне илузије je опет био подупрт тиме што се прелажењем са пенсаторног на нумераторно плаћање више није пазило на тежину комада, која je сада била житом загарантована, већ на њихов број који je требало контролисати. А стварно се новчана јединица (због ремедијума) почела одвајати од свог супстрата оног тренутка када се новац почео ковати. Иако новчана јединица ни по пореклу ни по свои појму није нравна појава, право je мора признати као факат и као основу номинализма, који се коначно и практички оправдана тиме што je само уз његову примену омогућено вођење привредног рачуна, као и успешно спровођење извесних мера монетарне политике. Из овога следи да je ыоминализам фикција, којом може човек да се служи само тако душ док je стварност не демантује. Деманти, овде у виду опадања вредности новца, iMopa, с наведених разлога, да буде прилично изразит да би фикцији могло бити оспорено важење. Питанье се само поставља у чију надлежност спада то оспоравање законодавца, суда или je препуштено приватној аутономији. Иако се номинализам законски ретко проглашава обавезним, ипак je као принцип, или по речнма проф. Круља као опште начело, у свим правним системима чзрсто устал>ен., А „правый принципи дају смернице по којима се може управљати онај који из , rerum notitia’ има да донесе конкретну одлуку” ( 17 ). Према томе, правки принципи су диспозитивног карактера, с чиме се и проф. Крул> слаже. Околност што се, као што проф. Круљ исправно тврди, заштитним клаузулама искључују само последице номинализма, указу je на то да се тиме не мења карактер самог принципа. Забрана склапања заштитних клаузула може бити, додуше, знак постојања извесне „тенденције прерастагьа номиналистичког начела од диспозитивне на принудно-правну норму" (стр. 60), али се сам принщш тиме само систира, онемогућује његово деловање. И то, каткада, само у ограничено) мери, найме, онда када се забрани склапање једне врсте заштитних клаузула (на пример златних), a дозвољава углављивање других (на пример индексних или робних), као што je у САД, одређивала Joint Resolution из 1933. г. ( 18 ). Стога je погрешно образложење које на стр. 56. и 61. даје проф. Круљ, по коме je у нас „номииалистичко начело у законом одређеном обиму (забрана златне и валутне клаузуле) принудыо-правыа норма”. Y нас се номииалистичко начало заснива на самој дефиницији наше новчане једшшце, ко ja je у чл. 1. Закона о повлачењу и замени окупацијских новчашща из 1945. године чисто номинално дефинисана тим je планом установлен наш послератни динар), a који гласи: „Новчана јединица Демократске Федеративне Југославије je динар (скраћено: дин), који ce дели на 100 пара (скраћено: п)”. ЗавоВењем новог динара 1. јануара 1966. године у том погледу се није ништа изменили. Што се тиче заштитних клаузула, проф. Круљ даје ову дефиницију: Заштитна клаузула je „одредба којом се дужник обавезује да плати новчану обавезу у злату (златшщима) и\и у новчаним знацима одређеыог новчаног система према вредности злата; у страној валути или у

(17) Henkel, Einführung in die P.echtsphilosophie, München u. Berlin 1964, стр. 69. (18) в. Nussbaum, Money in the Law . . ~ стр. 307.