Анали Правног факултета у Београду

226

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

појављује тек онда када га држава тј. право ставља под своје ,окриље', одређује што ce ... има сматрати у привреднохМ и платном промету средством плаћања. Поступајући тако, држава (право) одређује шта je ,законска монета’ и у тохм следству наређује да се та монета мора у промету прихмати у испуњењу новчаних обавеза. Тиме се она утврВује као законско средство плаћања". Овде, пре света, није јасно, шта му je то „законска монета”. Да ли се под тим изразо.м подразумевају и новчанице, јер на другом месту (стр. 19. и.ф.) аутор назива монетой само ковани новац. Као што се види, проф. Круљ има у виду само законско средство плаћања, a занемарује чињеницу да се и пре додељивања својства закон скот средства плаћања банкнотама, највећи део готовинских плаћања обављао баш тохМ врстом новца, иако није имао законски течај. Или као што у једној Споменшш Рајхсбанке стоји: „Својство законског средства плаћања добиле су рајхсбанкноте тек hobcxVom Закона о Банци од 1909, с важношћу од 1. јануара 1910. године; а.\и и пре тога су примане у промету као пуноважно средство плаћања” ( 15 ). Y питаььу предмета новчане обавезе, аутор се губи у опширним излагањима хисторијских перипетија номинализма и метализма и у навођењу решења те проблехматике у пој единим законодавствима, уместо да уђе у суштину правног питања, да би онда извршио разграничено између новчаних обавеза и обавеза на испоруку новчаних комада које то нису (као што ради Ман на стр. 66). Тада би дошао до закључка да су новчане обавезе неуништиве, док остале обавезе на испоруку новчаних комада, као обичне генеричне обавезе, то не морају бити. Истина, обрађујући „начело хмонетарног номинахЛИЗхма”, аутор на неким местима (стр. 17 111 ал.; стр. 50 111 ал.; стр. 59 Пал.) тачно одређује шта je предмет новчане обавезе, али увек je то речено или у оквиру хисторијског развоја или на бази неког позитивног националног права, а не као монетарно-правни принцип. Тачно je да je начело номиналнзхма „настах\о на подлози супротности инхерентне новцу, између његове куповне и платежне моћи”. Исто тако, да je то „начело једнаке платежне моћи новчахге јединице у Бремену”. Коначно je тачно и то да je „предмет новчаној обавези свота новца” и да ће се дужник „ослободити обавезе кад плати исти број новчаних ј единица, без обзира да ли се у времену измеЬу на станка обавезе и њеног испуњења њихова вредност променила”. Предмет новчане обавезе јесте, дакле, одређени износ новчаних ј единица. С правног гледишта je то требало нарочито нагласити, найме истакнути, да су in obligatione новчане јединице, док су новчани инструменти (новчани знаци) in solutione. Вестерман ( 1в ) то овако изхлаже; „И заиста, када су у питању чинидбе (Leistungsbeziehungen) хматеријална вредност (Sachwert) и својство новца као ствари уопште cv без значаја. Овде je у питању својство новца као носиоца вредности. Од значаја je искључиво бројчано изражена номинална вредност новца. Новац у облигационом праву je према томе нетелесна вредност, која je, додуше, одмерена (bemessen) бројевгша новчашгх комада, али није везана за квалитет предмета”. Грешка аутора je донекле у томе, што се у свом делу није приншшијелно позабавио питањем монетарист система и одредио му иегове конститутивне вхлементе. Уместо да je у Другом одељку описивао модерне новчане систвхме, бњло je боље да je детаљније обрадио одвајање новчане јединице (не новца, као што на дну 57. стране пише) од иеног супстрата, што je само рудиментарно и недовохъно прецизно учинно у

(is) Von der Königlichen Bank zur Deutschen Reichsbank 175 Jahre deutscher Notenbankgschichte, Berldn 1940, crp. 30. (16) Sachenrecht, § 31 V la.