Анали Правног факултета у Београду

225

ПРИКАЗИ

правној расправи, када je реч о кованом новцу, требало je објаснити и природу ситног новца, који je назив terminus technicus, и који треба разликовати од ситниша (кусура), новца за технично савлађивање ситник плаћања. Y доба биметализма je и новац „направлен од племенитих метала” (сребрењади од 1 и 2 франка, а у каснијем развоју и од 5 франака) С 11 ) био ситан новац, мада се не може рећи да су тада ти новци служили за поткусуривање. Истина, и у другим језнцима терминологија je ту непрецизна, али управо због тога je потребно рашчистити појмове. Осим тога, речи новчаница и банкнота нису синоними. Новчаница je новац у облику цедуље (Geldschein) , данас махом од папира (monnaie papier), од којих je банкнота само једна врста. Иначе се, углавном, разликују следеће врсте новчаница. Цертификати су потврде. Паул Самуелсон их директно обележава као warehouse receipts. По правилу имају стопостотно покриће у злату или сребру, мада има изузетака како од овог правила тако и од изложено! мишљења. Банкноте су обвезнице. Y почетку имају само фидуцијарни течај, с временом им се признаје законски. Али пошто остају и даље конвертибилне, банкноте поседују сада солуторну моћ према свима осим према емисионој банци. Аскарели (Ascarelli) ('-) сматра да се од осталих папира који инкорпорирају новчано потраживање разликују по томе, што у њих не постоји могућност судске амортизације. Тиме се ималац банкноте изједначује с имаоцем кованог новиа. Укидањем конвертибилности (проглашењем присилног курса) банкноте постају папирни новац (papier monnaie), а новчани систем папирним важењем. Пре обраде новца у облигационом праву, требало je рашчистити два основна појма: појам плаћања и, као што je вей. речено, питање предмета новчане оОавезе. Иако се под утицајем YAirajaHOße изреке solvere dicimus eum qui fecit quod facere promisit y аустрјиском Ошптем грађанском законику, а по његовом узору и у §§-има 1355 —1379. Предоснове Грађанског законика за Краљевину Југославпју глагол zahlen, односно платити употребл>ава за испуњене обавеза уопште, ипак при уступању новца треба разликовати уступање ради из!мирења новчане обавезе од уступања новца у друге сврхе. Римљани су то разлиновали, и за први случај имали глагол solvere (pecuniam debitam), а за други numerare. Овај други случај имамо, на пример, при уступању новца приликом склапања зајма као реалног уговора, и зато се приговор на односну тужбу назива exceptio поп numeratae pecuniae, док уступање новца ради измирења новчане тражбине бива solvendi causa. Ограничење значења глагола платити па испуњење новчаних обавеза у нас je оправдано и етимологијским пореклом речи ( 13 ). Ово je требало објаснити, јер пуко тврђене да се „помоћу њега (сц. новца) извршавају у промету настале новчане обавезе” јесте, као што je X. Освалт (H. Ôsvralt) приметно, исто као када би се рекло да je жито она ствар којом се испуњавају обавезе на испоруку жита ( 14 ). Али, постоји један други, квалификовани појам плаћања, а то je плаћање законским средством плаћања, што аутор, посебно на стр. 4/5, довољно не разликује. Другим речима, треба разликовати плаћање факултативним новцем од плаћања новцем који je законско средство плаћања. Проф. Круљ, међутим, тврди да се „у правној улози као средство плаћања новац

(и) в. Schweizericshe Nationalbank 1907—1957, стр. 261; Jean Marchai, Monnaie et Crédit Paris 1966, стр. 74. (12) Obbligazioni . . . стр. 53, нап. (is) цф, Петар Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, Загреб, 1972. (14) Grundzüge der Geldtheorie, Jena 1929, стр. 39. 15 Анали