Анали Правног факултета у Београду

224

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

има, join у неким државама, само ситан новац преко одређеног износа по једном плаћану). Сматрајући новац покретном телесном ствари, аутор се тиме слаже с традиционалном науком коју заступају Матер, Нусбаум, Ман, Мартин Волф, Феген и друти. Међутим постоји низ правних писаца новијег времена (Симитис, Дуден, Олара) који новцем сматрају не само ковани новац и новчашще, већ и бројеве на рачунима (дакле, жирални новац) и нихова je мишљења требало барем споменути, ако се већ није хтело критички их обрадити. Али, иако вели да je новац ствар sui generis, аутор нам je остао дужан одговора на питање, у чему се састоји та сиецифичност којом се новац разликује од осталих телеснпх ствари. Као покретна телесна ствар, новац je правно, пре света, заменљива, генерична ствар. Та je генеричност новца у међусобној заменљивости новчаних облика без обзира на њихов телесни састав и толиког je степена да новчана обавеза не пропада ни у оним ретким случајевима када генеричке обавезе због немогућности извршења могу да пропадну. Према томе, није у питању замешьивост са свим осталим стварима, о којој говори аутор на стр. 6, познвајући се на Карбонијеа (Carbonnier-a). Такву заменљивост могу, у извесшш случајевима, имати и остале ствари (на пример код datio in solutum; код noxae datio). Та ошпта заменљивост je y основи економска, a не правка категорија. Поготово je погрешно „услед ... ових особина" закључити да je „новац подобай да буде предмет својине (одн. уопште стварних права), а самим тим и предмет обавеза (тражбеног права)”. Тачно je само то, да je правно ирелеватно, да ли ће се дуг од 20 долара измирити уступањем два eagle-a или новчаницом од 20 долара или хрпом новчаняца од по 1 или 2 долара, само ако je укупна сума ових последних равна дугованој суми од 20 долара. Y томе се у нравном смислу састоји заменљивост новца као телесне ствари. Али дуг од 20 долара се, по правилу, не може правновал>ано измирити предајом у власништво златног сата или било ко je друге ствари у вредности од 20 долара, као што би из текстова на стр. 6 книге требало закључити. По себи се разуме да новац као телесна ствар (новчани знак) може бити предмет стварних права. Али због специфичне улоге новца у промету прописи о стицану и губљењу власништва над покретним стварима код новца се знатно менају. Та одступана je требало изложити и нарочито расправити питање, да ли за новац важи правило ието potest plus iuris ad alium transferre quam ipse habet. Исто тако je занимљиво питање, да ли, односно у којој мери важи изрека money has по earmark. Другим речима, да ли се (телесни) новац може тражити натраг власничком туж&ом. О томе говоре, поред осталих, Еренцвајг (Ehrenzweig) ( 7 ), Баур ( 8 )„ Ман ( 9 ), Вестерман (Westermann) ( 10 ) говори, пак, о Geldwertvmdikation. Исто тако je у правној расправи о новцу требало обрадити и питање поседа новца као пресумпције својине, па и о залану новца и новчаних тражбина. Код залагања новца je интересантно (уосталом и спорно) питане правне природе полагања кауције у готову). Као предмет стварних права у обзир долазе ковани новац и новчанице. Правка обрада новца треба стога да утврди и правну природу тих „новчаних инструмената”. Код металног новца аутор на стр. 40. обраћа пажну само на новац пуне вредности, који je за нега у прошлости био једини „истински” (!) новац, и само уз извесно. ограничење у кондиционалној реченици уII ал. на стр. 31 даје његову праву дефиницију, којом Нусбаум почине излагана о кованом новцу на стр. 59. своје книге. Осим тога, у једној

(t) System des österreichischen allgemeinen Privatrchts, Das Sachenrecht, Wien 1923, § 216 111. (8) Lehrbuch des Sachenrechts, München 1973, § 53a 111. (9) The Legal Aspect . . . стр. 10 и сл. (ч>) Lehrbuch des Sachenrechts, Karlsruhe 1951, § 30 V.