Анали Правног факултета у Београду

223

ПРИКАЗИ

С друге стране, Нусбаум посвећује том делу материје внше од половине своје книге, док се Ман највише бави управо монетарним односима с елементима иностраности (на 434 странице од укупних 600). Оваква расподела матер ије у поједеним радовима одразује можда улогу нација, у граннцама којих вьихови писци обављају своју научну делатност, а где се налазе институције које имају везе с међународним плаћањима (велике банке са прекоморским везама, прекоморска осигурања) или чије се валуте употребљавају било у међународним плаћањима бмо као обрачунске валуте. С оббиром на то, као и на већ изложену суштину међународног права, и ова рецензија ће се ограничит на основне појмове монетарног права који су ш и за које би требало претпоставити да су обраЁени у књизн проф. Круља. Аутор сасвим исправно пише (стр. 7), да je „за правно дефинисање новца потребно изложит извесна релевантна економска и монетарна data и утврдити како се она на нравном плану изражавају”. То значи да, строго узевпш, нема правног појма новца, већ да je то економски појам који, захваћен правом, добија свој посебан правки вид. Или, више уопштено, право мора у појавама које регулише изабрати она њихова својства која могу бити правно релевантна и због којих их подвргава правном уређењу. Код новца je то његово својство општег прометног средства („општег средства размене добара”), од којих потичу или на коме се заснивају све остале функгџгје новца. Тако поступају сви правници, само што се увек не слажу које су од тих осталих функција правно релевантне. Поред тога, ма која се дефиниција узела, увек ce појављују гранични случајеви, где се тек тумачењем мора утврдити да ли нека појава спада или не спада под појам новца који je право усвојило. Једна правка расправа мора се и на те случајеве барем осврнути. Аефиниција новца проф. Круља (стр. 43) у основи се слаже с дефинициям Ф. А. Мана. Међутим, неки закл,учци које он одатле извлачи иису тачни. На самом новцу не мора да буде „означена новчана (рачунска) јединица у којој ће се израчунавати вредност (цена) роба и услуга”, jep тада sovereign (златна фунта)) не би био новац, већ „златна полуга”. По Марксу сам „жиг и лик показују” да je тај комад 1 фунта ( 5 ). Даље, аутор тврди да „новца у правном смислу речи нема... ако тај предмет нема у називу означену платежну моћ, а то, с једне стране, значи да врши функцију законског средства плаћања, а, с друге стране, да његова употреба у циьу испуњења новчане об'авезе (дуга) има за дејство престанак (гашење) те обавезе (дуга)”. На ово треба, пре свега, приметит да ни на једном новцу није у називу означена платежна моћ. На новчашщама je обично стајало да емисиона установа за њу и\аћа тај и тај износ у законском металном новцу, онда у законским средствима плаћања (што није било ни од каквог или, ако се баш хоће, од минималног правног значења), а данас обично, као и на металном новцу, стоји само округли износ у новчаним јединицама земље без икакве даље обавезе или ознаке о „платежној моћи” (као на данаппьим нашим новчаницама и кованом новцу што je и једино исправно). Ни по Кнапу (Кпарр-и) се правно значење средстава плаћања не може из них самих (њихове »morfe«) прочитати, њихова карталност се заснива на прокламацији и прокламацијом се укида, а да то не оставља никаква трага на самим новчаним знацима. Онда, оно што аутор наводи „с једне стране” je по садржини идентично с оним што се наводи „с друге стране”. Коначно, има новца, и то новца с правног гледишта, који није законско средство плаћања, a којим се могу правноваљано измиривати новчане обавезе. За такав новац се вели да има фидуцијалрни течај ( б ). И данас важи изрека »all legal tender is money, but not all money is legal tender« (иако данас фидуцијарни течај

(5) Прилог критици политичке економије, Београд 1956, стр. 93. (о) Ascarelli, Obbligazioni pecuniarie, Bologna Roma 1959, стр. 52 и сл.