Анали Правног факултета у Београду

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗА ГУБИТАК ИЗДРЖАВАЊА УСЛЕД СМРТИ ДАВАОЦА ИЗДРЖАВАЊА

§ 1. УПОРЕДНО ПРАВО. УЖА И ШИРА КОЫЦЕПЦША 1. У упоредном праву једнодушно je прихваћено становиште да се накнада за губитак издржавања услед смрти даваоца издржавања досуђује у облику ренте (0- Али у погледу ближих услова за признанье права на накнаду мишљења су подељена и y толг погледу заступљене су две концепције, ужа и шира. 2. По ужој концепцији, право на накнаду штете имају само лица ко ja су према погинулом имала законско право издржавања. То je становиште немачког ГраЬанског законика: „Ако je усмрћени био према

(i) § 844, ст. 2. немачког ГраЬанског закокика, чл. 192, ст. 2. кинеског Грађанског законика од 1929. године, чл. 930. грчког ГраЬанског законика од 1941. године, чл. 2095. етиопског Грађанског законнка од 1960, чл. 468. ГраЬанског законика РСФСР од 1964, чл. 446, § 2. пол>ског ГраЬанског законика од 1964. године, чл. 156 Скице за Законик о облигацијама и уговорима од проф. М. Константиновића. По француском праву суд није везан никаквом законском одредбом о томе кад шквала треба да има облик капитала, а кад облик ренте, a није везан ни захтевом странака, тако да може досудити ренту иако оне траже капитал, и обрнуто, чак и без икаквог образложеља (изузетак je накнада у случају трајне неспособности за рад, проузроковане несрећом на послу, која по самом закону има облик ренте). Y том смислу: Lucienne RIPERT, La réparation du préjudice dans la responsabilité délictuelle, thèse, Paris, 1933, No 166., René SAVATIER, Traité de la responsabilité civile en droit français civil, administratif, professionnel, procedural, deuxième édition, Paris, 1951, t. 11, No 616; PLANIOL-RIFERT, Traité pratique de droit civil français, t. VI, Obligations, par Paul ESMEIN, 2 édition, Paris, 1952, No 684—3; Cour de cassation (ch. criminelle), 25 fevr. 1928, Gaz. du Palais 1928. 1.515. Y пракси, изгубљено издржавање један je од најчешћих случајева за које се каннада досуђује у облику ренте. ~С обзиром на сукцесивни карактер обавезе које обухвата, суд je могао одлучити да ье рента најприкладнији облик накнаде штате проузроковане губитком издржавања које су деда могла периодично да траже од свог оца за време док су била неспособна да сама обезбеде своју егзистенцију" (из образложења cass. enim., 20 mars 1052. J. С. P. 1952, 11, 6914, Observations M. PrÊJAVILLE). Али како француски ьиши судови (Апелациони и Касациони) не допуштају ревизију ренте због опадања куповне моћи новца односно пораста животних трошкова и зарада, услед чега рента временем постаје недовольна за живот, нижи судови често досуђују накнаду у облику јединствене суме и за оне штете ко je се по правилу накнађују у обтику ренте (F. G. MARX; La responsabilité en matière de dommage corporel Revue internationale de droit comparé, 1966, p. 905.). Ta појава забележена je и y праксли административних судова (George MORANGE, L'évaluation du préjudice par les juridictions administratives, D. 1951. chr. 61.).