Анали Правног факултета у Београду

44

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

неком у таквом односу да je на основу закона био или je могао постати обавезан да га издржава, штетник дугује том лицу новчану ренту за губитак издржавања у мери у којој би усмрђени кроз ißepoßaiHO трајање свога живота био обавезан на издржавање" (§ 844, ст. 2). Исти став имају и неки други законици, који су раЬени под веВим или мањим утицајем немачког Гоађанског законика. Према кинеском ГраВанском законику од 1929. године „Ако je погинули имао законску обавезу издржавања према неком лицу, проузроковач штете одговоран je да том лицу накнади проузроковану штету" (чл. 192, ст. 2). Исто решење усво јено je у Грчком граВанском законику од 1941. (чл. 928, ст. 2). Неки законици иду још даље па право на накнаду штете не признају ни свима онима који су по закону могли тражити издржавање. Етиопски грађански законик од 1960. године право на накнаду штете изричито признаје преживелом брачном другу жртве и њеним прецима и потомцима (чл. 2095, ст. 1) али не спомиње браћу и сестре који (према чл. 808) такоВе имају законско право на издржавање. Они немају право на накнаду штете чак и ако би доказали да их je убијени и стварно издржавао. То важи и за лица која издржавање нису добијала на основу законског права: „Остала лица не могу у своје име захтевати никакву накнаду чак и ако би доказали да их je погинули издржавао или материјално помагао” (чл. 2096). Србијански граВански законик признао je право на накнаду штете само жени и деци ( 2 ), иако je круг лица која по закону имају право на издржавање знатно шири ( 3 ). Тако je било и по неновелираном Аустријском граВанском законику ( 4 ). Новелирани Аустријски граВански законик у § 1327. признао je право на накнаду штете свима који су од убијеног могли на основу закона тражити издржавање: „Ако услед телесне повреде наступи смрт, онда се морају накнадити не само сви трошкови него се у животу заосталим особама, о чијем се издржавању убијени имао старати по закону, има накнадитп оно што су тиме изгубили”. 3. По другој, широј концепцији, право на накнаду штете имају и она лица која je погинули давалац само фактички издржавао односно материјално помагао, иако на то није био по закону обавезан. Швајцарски Законик о облигацијама једноставно каже; „Кад су због смрти неког лица друга лица изгубила онога ко их je издржавао, потребно je да им се накнади и штета коју због тога трпе” (чл. 45, ст. 3). То решење предложено je и у Скици за законик о облигацијама и уговорима: „Лица ко ja je погинули издржавао или помагао као и она која су по закону имала право захтевати издржававье од погинулог имају право на накнаду

(2) ~Ако би од такве ране и смрт следовала, па бн сироте остале, жена и деда, оида се особнта наплата чини и за то” (§ 821). (3) По § 119.: ~Све трошкове поради издржаван,а и васпитања деде дужан je поглавито отац сносити, а после њега мати, за њим дед и баба од очине стране, a зћ овим стричеви, а после дед и баба од материке стране и ујаци; осим ако нису у задрай, у ком случају, ако уживају имахье у заједници дужан je старешипа кућни о снабдевању свију старати се, и после ода сву бригу поглавито сносити”. (4) § 1327. предвиђа да право на накпаду имају само „заостала жена и деда”. Круг лида по закону обавезних на издржаван»е знатно je шири и одређен je у § 143.