Анали Правног факултета у Београду

345

ПРИКАЗИ

значењу, заштнту породице, деце и материнства, а не претежно на заштиту деце. Y одељку о односу социјалне политике, социјалне заштите и породице аутор разматра историјске породичне типове и за них карактеристичне облике социјалне заштите. Кључна идеолошка дилема, ко ja je у социјалнстичким земљама кочила целокупнн теоријски и практични развој у области друштвене заштите породиде и деце, a која je била присутна и код нас, била je: да ли дати примат социо-економској или био-социјалној репродукцији друштва. Y јушсловенској самоуправној концепцији оне чине нераскидиво јединство које ce обезбеђује „применом принципа солидарности и узајамности и принципа партицнпације грађана у одлучивању о основним правцима развоја друштва, а тиме и породице” (стр. 36). Поред соцполошке анализе друштвено-историјских типова породице и одговарајућих облика друштвене заштите нешто касније je изнета и њихова нормативно-правна еволуција, која указује да се породично право са социјализацијом савремене породице, њеном све већом демократизацијом (укидањем патријархалног очинског ауторитета, доминације мушкарца над женом, правним изједначавањем брачне и ванбрачне деце и Ар.) и хуманизацијом (дејуризација правые норме и насхојањем да њене функције у што већој мери преузму институције соцнјалне заштите), негде више а негде мање приближило социјалној заштити. Истичући чињеницу да између социјалних потреба и социјалне акције посгоји већи или мањи раскорак проф. Младеновић даје опште методолошке принципе социјалне политике према породици који представљају једну идеално-нормативну структуру којој се прайса друштвене заштите породице у земљама сличног или различитог политичког jypeђења брже или спорије приближава. Начела и принципы на којима она почггва су следећи: начела демократизацнје и једнакости, прннципи солидарности и узајамностн, приоритет превентивне над куратнвном делатношћу, обезбеђење толерантне социјалне сигурности свим породицама, јединство свих облика породичне, дечије заштите и материнства, партиципација грађана и породица у кретању и реализовању глобалне социјалне политике и, најзад, принцип научне заснованости социјалне политике. Сагледавање достигнутог степени социјалне заштите породице кроз однос између потреба-облигација (потреба које се односе на задовољење егзистенцијалног минимума) и потреба-аспирација (потреба које у нуклеарној породили стално расту, a које подразумевају разгранату мрежу институцнја као што су разна саветовалишта, сервиси за помоћ запосленим женама, образовне и васпитне установе и др.) има и већу практичну вредност, с обзиром да незадовол>ење потреба аспирација постаје све значајније у етиологији друштвене патологнје нуклеарне градске породице. Породице са поремећеном структурой (мигрантске, удовичке породице, породице разведених родителе, различити типови ванбрачних и непотпуних породица) бремените су друштвено-патолошким појавама, а гьихов удео у укупној породичној структуры стално расте. Свакако да je једна од најзначајннјих тековнна изједначавање брачне и ванбрачне деце у свим социјалним правима. Породице са поремећеном структурой се у једном или више домена налазе у стању социјалне потребе, те je њихова друштвена заштита и интензивнија и разноврснија. Социјално право није ишло укорак са проширеном концепцијом друштвене заштите све до пре неколико година када се уставным променама, посебним законима и правилницима настојало да се оно приближи раније изнетој концепцији социјалне заштите. Породично право се такође налази пред новелирањем, a већ су донети и неки законы. Тако je Закон о браку доживео низ измена, међу којима су свакако најзна-