Анали Правног факултета у Београду

281

ЕКОНОМСКИ ПОГЛЕДН СВЕТОЗАРА МАРКОВИНА

шшлпцнте, сматрао лшпеном временске димензије. Говорећи терминима савремене марксистичке економије, Марковић je. покушавао да дефинише опште економске законе, а не специфичне законе капитализма. Стога се чак у целом економском опусу Светозара Марковнћа не налазе одређена суштаствених друштвених противречности капитализма, већ, углавном, оних спољашњих и појавннх. Сматрамо да je одговор на поставлено питање у најтешњој вези са његовим гледагьем на периодизацију историје С 33 ). Поводећи се за руским социјалистима, аутор сматра да je перподизација, која je данас општеусвојена, резултат уопштавања развоја западноевропских друштава. На основу ове претпоставке изводи ce закључак да друга друштва могу остварити својеврсне путеве развоја који би могли значити и прескакање неких фаза ове периодизадије. Делећи мишљења Александра Херцена и Чернишевског ( м ) о могућности директног преласка из преткапиталистичких формадија у содијализам, Марковић се пре бавио економиком Србије него политичном економнјом (капитализма), желећи да у постојећој друштвеној структури која одговара почецима првобитне акумулације капитала пронађе ембфионе будућег социјалистичког друштва. Тај мост измеБу щгошлости и будућности аутор види у породичним задругама. Не увиБајући да су задруге доказ неразвијености, окамењености друштвених односа (уколико ce законитости развоја дедукују из ошите претпоставке анализе радне теорије вредности коју није доводио у питање), он je, прихватајући индуктивни пут закључивања пае у грешку непотпуне индукције. Доследан своме методу, морао je Kpyi посматраних појава из којег изводи општи закључак проширити испитивањем характеристика несталних задруга. Ваљани закључак би могао да следи из индуктивног посматрања и историјског поређења више сродник установи старогерманске сеоске општине, руске породичне задруге „обшчине”, сеоске општине у Индији или Кини (“ј. Све су оне нале под налетима робне привреде, закона вредности и, у крајњој лини ј и, надирућег капитализма. То je била неумитна судбина и породичних задруга у Србији и другим балканским земљама, коју je аутор могао да уочи без обзира на симпатије које je гајио према овој патријархалној установи. Најзад, поставићемо себи и последгье питање о методу и месту Светозара Марковића у развоју марксистичке економије: да ли његов рад сврстати у ону трупу аутора који су израсли на традицијама класичне школе, које од Маркса дели такозвани „епистемолошlСИ рез” (“). Одређујући развијену радну теорнју вредности и дијалектички логичко-историјски метод као морамо признати да се дело Светозара Марковића логички (не и историјски) мора сврстати меВу она која припадају претходницима марксистичке економије, а не грађанској (неокла-

133)I 33 ) Вид.: ibid., стр. 19—21. С 34 ) Вид.: Роза Луксембург, Акумулацща капитала, „Култура”, Београд 1955, стр. 202. Упоред.: Обрен Благојевић, цит. дело, стр. 19. ( 35 ) Вид.: Хајнрих Кунов, Општа привредна историја, „Култура", Београд 1958, т. 11, стр. 14, 65, 127. О 36 ) Вид.: Arghiri Emmanuel, Неједнака размјвна, Издавачки цептар „Комунист", Београд 1974, стр. 67 (предговор Charlesa Bettelheima).