Анали Правног факултета у Београду
282
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
сичној) школи. Његова веза са класичном школом, с једне, и неокласичним идејама, с друге стране, произлазн из његовог метода који je само на општим питањима теоријског характера могао постојати у истој особи заједно са револуционарном политичком идеологијом. Да je, дозволимо себи ту претпоставку, аутор свој метод примењивао у условима развијенијих друтптвених односа, а не у патријархалној Србији, неконзистентност двеју компонената постала би очигледна. У том случају, у погледу места Светозара Марковића у развоју економске мисли не би било дилеме; луцидност са којом je писао, на пример, о националном питању С 37 ) сврстала Оп га у ред таквих тумача марксизма какви су били његови савременици Г. В. Плеханов и Франц Меринг (Franz Mehring).
II
Проблем експлоатације je једна од централних хачака инхересовања Свехозара Марковића. Он упечахљиво описује хежине радничког положаја (“) и врло je прецизан у дефинисању узрока хаквоха схања С 35 ). Примењујући прехежно индукхивнодескрипхиван меход, Марковић je првенсхвено допринео да наша сощюлошко-полихичка мисао уочн прохивречносхи друшхвеног односа који je насхајао на јужнословенском хлу a који je већ сазревао y западној Европи и Северној Амернци и дао je почехне нмпулсе свесном радничке класс. Теоријско-економски значај Марковићевог бављења проблемима експлоахације у корелацији je са заххевима које je себи посхавио, не схремећи схварању новог хеоријског сисхема. Марксов Капитал извршио je снажан ухицај на Марковнћева размишљања о садржини и меходима канихалисхичке експлоахације. Два хексха, оба писана хоком 1872. године, пружају слику дубокнх идејних конфронхација које je I хом Капитала изазвао, a које су имале одраза и у Марковићевој мисли. Закључци о природи експлоахације радника у друштву чији je Свехозар Марковић био савременик и до којих je дошао у Начелима народна економије, одређени су меходом који je примењивао, а о коме je већ било речи. Држећи се, приликом примене формално-дедукхивног закљутшван>а, базичне премисе богахсхва, као суме упохребних вредносхи, писац није могао да уочи значај двосхруког каракхера људског рада садржаног у роби. Y посхупку сукцеснвне конкрехизације због хога није ни могло бихн прецизно уочено разликован»е измеЁу капихала као друшхвеиог односа и фехишких облика његовог испољавања. Ипак, Марковић прави разлику између главнине (средсхава за производњу) и капигшl.а, који „... je сума вредносхи, које могу бихи махеријалне и немахериј£г\не (н. пр. новац и записке дужника), могу служихи као сресхва за даљу производњу, а могу бихи са свим неупохребљнвп за ху цел», (н. пр. сви предмети за раскош) која служи за куповање радне снаге у друшхву” (■”). „Тек кад се јавља Слободан радник, који продаје своју рад-
С 37 ) Вид.: Светозар Марковнћ, Србнја на Истоку, стр. 153 —156. О 33 ) Вид.: Шта je то раднички дан? (По Карлу Марксу, Kapital). ( к ) Вид.: Светозар Марковић, Начала народна економнје, стр. 96. (■®) Ibid., стр. 68.