Анали Правног факултета у Београду

310

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(Сл 493/72, од 4. 8. 1972, 30 1972-3-444). По нашем мишлењу, у таквом случају не може се донети не само контумациона, него ни нека друга пресуда. Наиме, ЗПП, по угледу на предратно југословенско (данашње аустријско) право захтева да тужба садржи одрећени захтев (чл. 174. ст. 1). Та одреВеност тиче се не само садржине, него и обима захтева. Према томе, тужба са захтевом који не испуњава овај услов неуредна je, и као таква недопуштена. Одређеност тужбеног захтева, поред осталог, значи и то да новчани износ за који се предлаже осуда мора бити бројно тачно одре Вен. За данашње југословенско право изрнчно тако Јухарт. Овај аутор указује на то да тужба за полагање рачуна садржи у себИ два захтева: један, усмерен на câMO полагање рачуна подношењем одговарајућих неправа, и други на плаћање износа који из положеног рачуна проистиче. Док je први одређен, други je неодређен и не може бити истакнут већ у тужби, него тек додавањем (преиначењем тужбе) кад развој поступка у стадијуму главке расправе покаже величину износа ( 5 ). Трива подвлачи да захтев мора бити свестрано одре Вен ( 6 ). Y том погледу не видимо разлике према предратном праву, у коме je Законик од 1929. прописивао да тужбени поднесак треба да садржи „определено тражење”. Ту одредбу тумачи Најман тако да новчани захтев треба да буде цифарски прецизиран ( 7 ). Истој одредби у савремено.м аустријском праву Фашинг ( Fasching ) придаје исти смисао речима „Новчани износи безусловно морају бити бројчано наведенн” ( 3 ). Правило потпуне одреБености израз je принципа диспозиције, по коме суд одлучује у границама тужбеног захтева. Другим речима, суд својом пресудом даје одговор на питање да ли тужиоцу припада оно што он тврди да му припада и до границе коју он поставла. Задатак суда не састоји се, дакле, у томе да он из утврБеног чшьеничног стања применом одговарајуће норме изведе заклучак о томе шта и колико тужиоцу припада. Став да je тужба уредна и кад je одреВивање обима захтева оставлено вештацима објашњава се тиме што тужиоцу у време покретања паршгце понекад ннје познат тачан износ тужбеног захтева. Изгледа да je то разлог због кога у данашњој југословенској науци Марковић узима да у тужби за накнаду износ захтева не мора да буде означен, ако величину штете треба да утврде вештаци, или кад она треба да буде одмерена слободном оцено.м у смислу чл. 212, ЗПП ( 9 ). Ако се узме да je тужилац ипак дужан да у тужби означн тачан износ, онда се он излаже опасности да му буде досуђено манье него што je тражпо. Из оваквог исхода рађа се његова обавеза да туженом накнадн сразмеран део н>егових трошкова. Могућно je и обратно, да тужилац у току поступка оцени да захтев који je истакао не достиже претрплену штету. На ово се може одговорити, прво, да се првобитно поставлени захтев може промепити делимичним повлачењем тужбе или проширењем захтева. Друго,

(5) Вили наведено дело, стр. 257. и 263. ( 6 ) Види наведено дело, стр. 324. О Коментар грађанског парннчног поступка (прев. С. Греговић), 1935, св. 11, стр. 757. и 758. (®) Kommentar zu den Zivilprozessgesetzen, 111 Band, 1966, atr. 25. ( 9 ) Грађанско продесно право, књнга прва, свеска друга (поликопирано), 1972, стр. 140.