Анали Правног факултета у Београду

311

СУДСКА ПРАКСА

опасност од осуде на обавезу делимичне накнаде трошкова противнику не представља некн посебан процесни ризик. Таквој опасности нзлаже се тужилац и у парници за накнаду у којој се висина штете не одређује вештацима ни слободном оценом ( ,0 ). 9. Аостављање OYP-y који заступа његов радник као пуномоћник. С об(зиром на текст чл. 123, 127, 128, 130. и 131. ЗПП, мислимо да je исправно становиште ВС Босне и Херцеговине да се достављање организацији удруженог рада, која за пуномоћника има свог радника, увек врпш предајом племена .мщу овлашћеном за примање писмена или службенику који се затекао у канцеларији односно пословно] просторији (чл. 123. ст. 1). Ово правило односи се, дакле, и на достављање писмена за које je прописано .лично достављање. Никаквог смисла не би имало да се и у таквом случају примењује чл. 131. у вези са чл. 130. ст. 1. и 2. Само ако je пуномоћник OYP-a адвокат, достављање се врши предајом у његовој канцеларији (чл. 128). 10. Пропуштање судског рока. Пажњу привлаче две одлуке ВС Босне и Херцеговине. По једној, није могућно донети решење о одбацивању тужбе као неуредне, ако je поднесак којим странка исправља тужбу стигао после истека рока којн je за то одређен од стране суда, али пре отпреме решења којим се тужба одбацује (Реш Гж- 560/71, од 10. 6. 1971, 30 1972-1-76). Радило се о решењу којим je пуномоћнику тужиоца на рочишту решењем наложено да достави потпуну адресу туженог. Суд je припремио решење о одбацивању тужбе као неуредне, али je пре отправљања решења стигао поднесак тужиоца којим ce недостатак отклања. Суд свој став образлаже тиме да се ово решење сматра донесеним кад буде отпремљено. При томе се суд позива на чл. 333. ЗПП. Друго решенье истог врховног суда, од 18. И. 1971, Гж 1662/71 (30 1972-1-72) изражава у ствари исту мисао: последние пропуштања једне радње не могу наступити ако странка радњу предузме по истеку судског рока који je за радньу одре Вен, али пре наступања последица. И у овом случају радило се о пропуштању које се састојало у томе што тужилац није поднео адресу тужене странке пре истека рока који му je ради тога одређен. Пре свега, може се поставити питагье зашто je требало да суд у наведении случајевима доноси решење о одбацивагьу тужбе. Одредба ст. 4. чл. 98. ЗПП-а, којом се прописује последица оваквог пропуштања, сасвим je јасна; сматра се да je поднесак повучен, ако не буде враћен суду у одреБеном року. Не треба нарочито наглашавати да се цитирана одредба односи и на тужбу. Ова, дакле, не треба да буде одбачена, него се по законској фикцији сматра као повучена, и то у тренутку истека рока. (По истом ставу чл. 98. ЗПП-а поднесак се одбацује, ако буде благовремеыо поднесен, али без исправке или допуне.) Последица се, другим речима, не састоји у томе да тужба постаје недопуштена, него да се

( ,0 ) Отуда нисмо убеђени у исправност одредбе предратног законика, по коме суд може у случају делимичног усвајања тужбеног захтева досудити тужиоцу све трошкова ако je величину његовог потраживања ~тек требало утврдити вештацима, по узајамном обрачунавању или по увиђавности суда" (§ 145. ст. 2).