Анали Правног факултета у Београду

473

СТУДЕНТСКИ РАДОВИ

Друштвено самоуправљање јесте облик промене класичне државе, ироцес у којем се остварује диктатура пролетариата и, у крајњој линији, врпш одумирање државе. Другим речима, процес прелажења државних органа у друштвене путем економско-политичке демократизације и деетатизације. Наравно, тај процес није механички и праволинијски нити je друштвено самоуправљање унгшерзални кл>уч за све противречности социјалистичког развитка. Оно што je битно, јесте да je у гьему наЬен пут за дијалектичко решење односа између државе и друштва, власти и слободе човека ( 37 ). Самоуправљање путем квалитативне промене државе „постаје нови облик демократизације друштва у коме државност одумире не само формално већ и битно, не само у процесу деетатизације и децентрализације, већ и у току остваривагьа прелаза из државе у све слободнију асоцијацију слободнијих произвоЬача и народа" С 3B ). Важно je уочити да друштвено самоуправление уноси битно нове елементе у класично начело о „суверенитету народа”. Прво, народ je не само формалин него и стварни носилац суверенитета. Он je ангажован истовремено у сфери економских и у сфери политичких односа, управљању друштвеним пословнма и вршењу власти. Друго, у условима друштвеног самоуправљања тај суверенитет je активан и потпун. То није суверенитет који се своди на биравье представника народа који после у име њега воде политику и усмеравају друштво, не ретко, мимо општенародног интереса. Напротив, то je такав суверенитет који се остварује путем непосредног одлучивања радног човека у својој основној организацији удруженог рада, радној организацији, општини и у сфери политичке власти и који теже не само ограничењу самовлашћа већ конституисасању „нове власти" као друштвене институције, „власти свих и сваког”, заинтересованог и слободног управљача асохџгјација. Значи, у условима друштвеног самоуправљања радничка класа je у могућности да оствари своју историјску улогу, да ослобађајући себе саму од експлоатације и подјармљивања, ослободи цело друштво од класних противречности и свих видова експлоатације и упьетававьа. Програм СКЈ указује на значај који друштвено самоуправљање има за процес ослобођења човека у социјализму. „Произвођач, појединац и колектив непосредно угичу на свој сопствени материјални положај. Рад постаје Слободан а радни односи губе карактер најамног радног односа. Такав Слободан стваралачки рад у исто време постаје фактор материјалног напретка друштва и сталног унапређења социјалистичких односа

(37) Овај однос између државе и друштва, власти и слободе човека основни je проблем политичке теорије. Први га je рационално поставио Сократ, а као „сложена енигма" решаван je од Платона до модерног доба, али без општеприхваћепог решења, Маркс га je решио у корист слободе човека: квантитативном променом државе у процесу успоставл>ања диктатуре пролетариата и социјалистичке де.мократије. Смисао тог процеса јесте „да се држава из органа који je надређен друштву претвори у орган који му je потпуно подређен”. (В. „Критика Готског програма", „Изабрана дела”. Том 11, „Култура”, Бгд. 1950, стр. 20). (38) Јован Борђевић: „Политички систем”, „Привреднп преглед”, Београд, 1973, стр. 367.