Анали Правног факултета у Београду

383

ДРЖАВА И СИНДИКАТЫ Y ПОЉСКОГ

тив неких кључних карика државног анарата. Аргументи, који су требало да оправдају тај став, били су веома различити, и.о. аргуменат да je то тобоже у супротности са природом синдиката који према том гледипггу представљају организадију за Оорбу против државе без обзира на њену класну садржину. ( 8 ) Још 1949. г. В. Домино писао je да . синдикати губе сваки динамизам који им je својствен као организацијама рођеним у ватри борбе ..." ако се не буду борили против државе ( 8 ). Аруго, више застрто испољавање тенденције супротстављања синдиката социјалистичкој држави јесте теза да синдиката треба да буду „неутрални” према држави, тј. да не треба да јој пружају подршку, нити да се боре против гье. И ово гледнште je противно битним интересима радничке класе; кад би се оно остваривало ослабило би и државу и синдикате, Ово гледиште само je камуфлажа тезе о супротстављању држави, када услови нису повољни. Тезу о „неутралности” синдиката проповедали су до 1948. г. неки десничарски активисти Пољске социјалистичке партије. 1956. г. ова теза je поново изнета на јавност, као својеврсна наопака реакција на грешке које je синдикални покрет учинио у годинама 6-годишњег плана (1950—1955). Сада je у потпуности актуелна оцена коју je о том питаньу дао 1 конгрес синдиката у Совјетској Русији. Y резолуцији Конгреса стоји: „Идеја о „неутралности” синдиката била je и остаје буржоаска идеја. Нема и не може бити неутралности у великој историјској бЪрби измеВу револуционарног социјализма и његових противника. Иза вербалне „неутралности” скоро увек се крије стварна подршка политици буржоазије и издаја интереса радничке класе" ( 10 ). Гледиште о „неутралности” синдиката према држави увек су осућивали руководећи органи синдикалног покрета у Народној Републици Пољској. Још на I конгресу речено je и.о.: „Ми идемо на то да се остваруje програм и подухват владе, да јача демократија ликвидирањем остатака фашизма и реакције у Пољској ( п ). Гледиште о пуној подршци синдиката држави допило je до широког изражаја у Одлуци II конгреса синдиката. За коначно одбацивагье политике „неутралности” према држави од стране синдиката од битног je значаја био јулски пленум Централног већа Савеза синдиката 1957. г. На IV конгресу синдиката из 1958. г. речено je и.о.: „као организација радничке класе најживотније смо заинтересовани за јачање државне власти, наше државе, која у рукама радног народа представља инструмент за мегьагье друштвених односа у складу

(в) Преглед аргумената овог типа садржн моја књига, Социјалистичка држава и Синдикаты, стр. 70. и дал>е. (з) W. Domino, Проблем својства јавно-правног лица синдиката, Przeglad Socjalistyczny бр. 4/1948, стр. 74. Слични члаици су објављизани до 1947. г. па страницама синдикалних часописа као што су: Glos Nauczycielski (Глас учигсља), Glos Skarbowca (Глас финансисте), Metalowiec (Металац), Zwiazkowiec (Синдикалист). (io) Pjervij Vsjerosijskij Sjezd Profesionalnih sojuzov (7 —14. I 1918), Москва 1918, стр. 364. (и) I/VII конгрес синдиката у Пољској, (Варшава 18—21. XI 1945), Варшава 1946, стр. 186.