Анали Правног факултета у Београду

439

ПРИКАЗИ

кривичног дела и његовог живота не треба првенствено да се руководи циљевима изналажења његових негативних каракхеристика, „већ напротив оно треба у првом реду да буде усмерено на откривање његових позитивних особlша и оних његових квалитета који треба да потврде оправданост вере у његов поновни повратак друштву" (стр. 90). б) И у ранијем делу текста аутор заступа тезу да се морална тежина кривичног дела тешко може одвојити од моралне тежине учиниоца дела, мада то разликовање има свог оправдања, jep je морална тежина кривичног дела заснована првенствено на објективним а учиниоца на субјективним околностима, које околности понекад узима у обзир и сам законодавац приликом прописивања теже или блаже казне. Да би репшо питање овог критеријума, писац, у вези с њим, разматра еледеће основне проблеме: побуде као мерило моралне тежине учиниоца, околности под којима je дело учшьено, држање учиниоца после учињеног кривичног дела и личне прилике учиниоца као мерило његове моралне тежине а, на крају, и питање о односу између склоности учиниоца (ка вршењу кривичних дела) и моралне тежине учиниоца. Аутор истиче чиньешщу да закон посебну пажњу посвећује побудама из којих je дело извршено, а потом се упушта у проблем мотив а кривичног дела, критикујући, у том контексту, извесна схватања о мотиву у кривичном праву која пренаглашавају његово значење и воде субјективизму (стр. 94—97) и наглашава да став према мотиву и његовој улози у социјалистичком кривичном праву мора бити веома опрезан. „Y том смислу било би нужно да се његово дејство ограничи само и искључиво на облает одмеравања казне. Мотив не сме бити мерило за одену и решавакье других питања која се у кривичном праву постављају. И не само то. "Мотив као морални показателе у продесу оцене тежтше учиниоца кривичног дела, никако не би хмогао бити сматран неким посебним одлучујућтш фактором код одмеравања казне. Он се мора ценити равноправно и у јединству са свим осталим факторима значајним за одмеравање казне. При том треба посеб'но нагласити потребу да се увек води рачуна о томе да се јединствена процена свих фактора не претвори у продену тих фактора кроз призму мотива" (стр. 97). И обрнуто; „свако процењивање мотива са гледишта других фактора који утичу на одмеравање казне, крије у себи опасност, да се улога тих мотива у процесу одмеравања казне не оцени правилно” (стр. 97). На основу овако постављеног проблема посхавља се битно питање: кзко, заправо, судови одмеравају казну, односно, како треба да je о-дмеравају. Аутор се придружује ставовима да одмеравање казне мора бити веома флексибилна делатност, пре света суда, при чему се, као примаран, мора прихватити аналитичкй, а, као секундаран, синтетички метод у одмеравању казне, па додаје да, у том цил>у, треба разликовати критеријум од околности у одмеравању казне. „Критеријум за одмеравање казне није исто што и околност од ко je зависи одмеравање казне. Околиост од које зависи одмеравање казне јесте чињеница, факт, а критеријум за одмераватье казне јесте суд (закључак) који се на бази појединих околности исте природе формира" (стр. 98). Y контексту овога поставлю се и кључно питање; који су то критеријуми на ко ј има суд треба непосредно да заснива своју одлуку о казни. Одговор аутора јесте да су најбитнији критеријуми друштвена опасност кривичног дела, материјална тежина кривичног дела, морална тежина кривичног дела, склоност односно опасност учиниоца, морална тежина учиниоца и степей његове кривичне одговорности, дакле сви појмови које je и обрадио у овом делу. Чудно je да je аутор овај део анализе уклучио у овај одељак jep му je очигледно место у, непостојећим, уводним или закључним, дакле најопштијим, разматрањима. Говорећи о околностш/ia под којима je дело учињено и њнховом утицају на моралну тежину учиниоца, писац правн разлику између околности које карактеришу објегстивно стање саме личности учиниоца кривичног дела, од околности које каракхеришу објективно стање у коме