Анали Правног факултета у Београду

576

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

заједнида, као дужника, и уживалаца пензије као поверилаца, никако нема места. Тиме се, у исто време заједнице неоправдано богате за оваку узету пензију, или њен део, шго je недопуштено и у приватном праву, и у бити je противправно као такво, а у овим случајевима, то je чак двоструко противправно! Ово и са разлога, што су заједнице пензијског осигурања унапред наплатиле целокупан износ пензије од њеног уживаоца, путем доприноса, ставиле га у своје фондове и капиталисале га и користиле 40 односно 35 година, и све je то садањи уживалац пензије, морао као осигураник платити на основу јавног поретка, да би му то зајед нице почеле враћати када код њега осигуранн случај наступи, у облику пуне старосне пензије, али и то опет у строго месечним наносима, док главнина уплаћених доприноса остаје и даље у рукама заједница, на који се и даље капиталишу, или га на друга начин користе за свој рачун. Посебно je ова противправност узиматьа sine causa и неоправданог обогаћења, изражена и доведена до свог врхунца у пракси Републичке заједнице Србије која, како смо видели, захсева и наплаћује доприносе за све врсте осигурања од уживалаца пензије, којима je узело. пензију по чл. 48. закона о пензијском и инзалидском осигурању Србије, и то у целини, јер они као пензионери „раде” и „зарађују”! Сем изложеног, решења у законима о пензијском и инвалидском осигурању, већ по себи, не могу се ни правка логички образложити. Наиме, једно одреЬено, како смо га већ означили, апсолутно, чисто право, као што je право на стечену и остварену пуну старосну пензију, њима се ставља y зависност од једне могућности, сасвим неизвесне магућности, да се „ради” и „зарађује”, што je крајње несигурно и што може сасвим изостати.

VII

Не може и стога, што човека и грађанина лишава једног од основных уставных права, незаконито и уз то, и потпуно безразложно: ако се одлучи да прима пензију, не сме „радити", не сме да употреби своје уставно право на рад, ако се одлучи да ради тиме „зараћује”, пензија му се одузима силом закона. И једно и друга, све je крајње недопуштено, по Уставу и закону. Било овако, или онако, свеједно. Прокрустова постеља за уживаода пуне старосне пензије je ту, ако би могао и хтео join да „ради", a бојимо се да je то, у неку руку, и за сам наш правки поредак и његово законито функднонисање. Je л, истина да je ово овако ил' нас очи сопствене варају, рекао би Његош. Да, јест, за неверовати je, али je баш тако, jep je кемогуће, како би опет рекао Тертулиан certuni est quia impossibile est како би ce и ca истим разлогом могло рећи, и са становишта Устава СФРЈ и ньиме основаног и уређеног целокупног система права ове наше драге и лепе земље Југославије. И у вези са свим горе изложеним да кажемо join и ово: Потребно je да се схвати, и не само да се схвати, него и да се тако доступа, како при доношењу разних закона, тако и joui више при шиховом примењивању, да се под владом Устава СФРЈ, не може ни замполит, a још мање донети и применит, никаква норма било којег ранга, која