Анали Правног факултета у Београду

593

ПРИКАЗЫ

Указивање на jus cogens у издвојеним мишљењима пре спадају у доктрину међуиародног права него у праксу, „пошто немају утицаја на међудржавне обавезе”. Штуцки истине да се сви познати случајеви признања извесних норми као везујућих независно од односних уговорних обавеза, као и „сви познати случајеви избегавања или поништења уговора типу, у ствари, других проблема а не категорије jus cogens, и могу бити објашњени без икакве потребе прнбегавшьа концепту перемпторыих нормн, осим ако се пође од предубеђења да переыпторне норме треба да буду изнађене и достигнуте по сваку цену”. Дакле, у светлу међународне праксе концепт међународног jus cogens-a представља прогресивни развој позитивно! - међународног права. Y другом, централном делу, аутор разматра уговорни концепт перемпторних норми одн. значење и домашај чланова 53. и 64. Бечке кон венције. Y односу на елементе појма когентне норме истине се да одреБење по коме су те норме прихваћене и признате, у својству императивно норме, од стране међународне заједнице држава као целине, захтева додатне коментаре. Наиме, по мишљењу аутора, истакнутим захтевом за признанье међународне заједнице држава као целине, Конвенции a je усвојила консенсуални концепт перемпторних норми. Питање „консенсуалне хијерархије консенсуалних норми” јесте, по Штуцком, врло сложено, будући да виши хијерархијскн карактер не значи аутоматски признање перемпторног карактера норме. „Чл. 103. Повеље YH, који утврђује супериоран карактер обавеза из Повеље, али који у исто време не предвиВа ништавост супротннх му уговора, je само један најважнији пример таквих норми”. ТТТтп се тиче самог термина »jus cogens«, аутор налази да je неадекватны. Наиме, концепт и појам jus cogens-a стари су колико и само римско право али сам термин се појавио тек у XIX веку у радовима пандектнста. Y унутрашњим правним системима тим термином се означавају норме које се не могу дерогнрати без обзира на вољу уговарача. Дакле, термин jus cogens означава „врло специфичну категорију норми чији кзалитет не записи од тога да ли су као такве признате од стране буду Вих уговарача, као што je то- случај са уговорним концептом перемпторних норми”. Y односу на елеменат уттаверзалности, који лежи у самој основи концепта, Штуцки истине слабост решења прихваћеног у Бечкој конвенцији. Наиме, ако се узме у обзир да ће, у моменту ступања на снагу, Конвенцији приступити свега 1/4 држава света, и да се тај број вероватно неће у скоро ј будућности много повећати, „излази да je Конвенвдца створила, у ствари, партшсуларно право које уводи категорију перемпторних норми општег међународног права”. Чак и уколико се прихвати могућност да Бе концепт tractu temporis стећи универзалност или квазиуниверзалност „универзално прихватање посебне норме у њеном перемпторном својству остаје још увек отворено питање". Конструисање jus cogens-a superveniens-a изгледа практично немогуће. „Под претпоставком да постоји перемиторна норма ошптег међупародног права, свака пракса држава супротна тој норми била би илегална”. Дакле, и обичајноправно правило и уговор закллтчен са циљем дерогације постојеће императивно норме би био ништав. Супротно решен>е би водило „ка прихватању тезе ex iniuria jus non oritur”. Дискусија на Бечкој конференцији je показала да постоји широко неслагање у погледу одређивања специфичног садржаја норми jus соgensa. То je, по мишљењу аутора, основпи разлог зашто у Бечкој конвенции назначеше когентних норми није изведено ни лимитативно ни exempli causa. Jep, док je „12 делегација изричито тврдило да примери перемпторних нооми не треба да буду дата у тексту Конвенције, само je делегација В. Британије у том часу инсистирала на укључењу примера у текст”.